недеља, 3. фебруар 2013.

Краљевачки ДневИНК 25


Додељене награде младим књижевним ствараоцима

ПРИЧЕ КОЈЕ ПОКРЕЋУ ЉУДЕ

- Годишњу награду краљевачког Књижевног клуба добила Горана Баланчевић за рукопис збирке прича под називом „Дробљење“. - Награда Богдан Мрвош припала Марку Лештанину за циклус песама „Али то не значи да не могу“

Читаву деценију краљевачки Књижевни клуб додељује награде младим књижевним ствараоцима. Уз финансијску подршку краљевачког привредника Хранислава Милошевића, а у сарадњи са Народном библиотеком „Стефан Првовенчани“ награђени рукопис се сваке године претвара у књигу.
Трочлани жири, који су сачињавали Ана Гвозденовић, Гордана Тимотијевић и Ивана Борисављевић донео је одлуку да овогодишња награда Књижевног клуба припадне Горани Баланчевић за рукопис збирке прича под називом „Дробљење“. Награда поред Повеље подразумева објављивање рукописа у издању Књижевног клуба.
Горана Баланчевић је рођена 1988. године у Краљеву, а драматургију дипломирала 2011. на београдском Факултету драмских уметности. Њена драма „Огложђена“ победила је исте године на анонимном конкурсу Удружења драмских писаца Србије, а Горана је постала прва жена и најмлађи добитник награде Бранислав Нушић. Ова драма имала је јавно читање на конкурсу за жене писце у Шведској, а ускоро ће се у режији Ђурђа Тешића наћи на сталном репертоару Народног позоришта у Београду. Драма Горане Баланчевић „Центар за принудно слетање“ победила је 2012. на конкурсу Млада балканска драма и ускоро ће се наћи на сталном репертоару театра Никола Бинев у Софији. Горана је члан Удружења драмских писаца Србије.
Образлажући награду председница жирија Ана Гвозденовић је истакла да рукопис Горане Баланчевић, иако на тематском плану разноврстан, представља заокружену целину обједињену препознатљивом ликношћу, најчешће припиведача са уочљивим личним аутобиографским карактеристикама и јединственом атмосфером.
Тематско-мотивска разноврсност ауторке креће се од потраге за сопственим идентитетом и сусрета појединца са самим собом, преко његовог односа са партнером, чешће партнерима, мотив различито организовног љубавног троугла варирањем више наврата, као у причи „Дробљење“, до човековог места у заједници и оној најширој, глобалној.
- Једнако ангажована када говори о личним трагањима, емотивним валерима, али и актуелној друштвеној стварности, ова проза исприповедена је са заводљивом лакоћом која читаоца не оставља равнодушним. Испуњена ликовима са маргине, било да је реч о социјалној, психолошкој, или пак сексуалној маргини, луда Цица, штрајкачи, коцкари, жиголо, нимфоманка, бескућник, црна овца, бесполне девојчице, пантогена бића, социопате, психопате, религиозни фанатик, дати у кратким, али упечатљивим описима, скицирани неретко гротескно, свођењем на неколико доминантних, незаборавних карактеристика, Горанина проза добро одражава оно што се у савременим теоријама означава као естетика свакидашњице – наводи Гвозденовић.
Проза Горане Баланчевић обилује феноменима који су постали карактеристични и за наше бивствовање у свету, а који су у јасном нескладу са теоријама, ставовима, постулатима које је пред нас постављала традиционална естетика. Зато јој треба прићи непосредном анализом без предрасуда, делом инстинктивно, управо онако како је Ђило Дорфлес веровао у постали дисхармонијум, да је задатак савременог естетичара.
Губитак средишта, у овом случају брисање просека, уобичајено је, друштвено прихватљиво, оно што се без озбиљнијег образложења у свести већине изједначава са позитивним.
- Како сам наратор каже одсуство младих брачних парова са малом децом, а наместо њих откривање дражи онога што се погледом нуди чим скрене са стазе очекиваног, јасна су намера ауторке и свакако доминантно организујуће начело рукописа.
Потрага за идентитетом неодвојива је од испитивања телесног и сексуалног, а њихова предоминантност сигуран су знак да смо већ на  поменутом терену гротескног. Иако је примера много, јер је реч о једној од многих, али и структурно константи овог рукописа, прича „Краљица џеза“, или „Марионета“, је готова већ својим насловом, као и целином, уосталом открива јасне ауторске интенције.
Вишеструко позивање на мит о андрогеном бићу потреба је и трагање појединца, али и уметника, ствараоца уопште. Стремљење ка апсолутном миру, задовољству и удовољењу сваког порива и сваке страсти унутар граница властитог сопства, истовремено мушког и женског, неиздиференцираног, уствари услов привидног мира и коначног благостања.
Али, и како укупна људска креативност, сви човекови изражени пориви, агонски, који се односе на игру, да би се манифестовали, имају потврду за постојањем једног другог одвојеног од себе, једне противтеже која може да постане партнер, и како се једино подређивањем овог партнера може досегнути стање релативног спокоја и релативног удовољења у којем ће се заментнути стваралачка и родитељска мена.
Када је реч о доминацији телесног и потрази за властитим сопством, а и поменутој стваралачкој мени, тематизовањем игре као симбола креативног и прича навикавањем истопљеног свакако заслужује да буде посебно поменута.
Она је илустративна и то је још један поступак коме Горана радо прибегава. Брзо и вешто, неретко неочекивано, прелажењем са духовитог на не само озбиљно већ и трагично то је најчешће само наговештено.
Смењивање на први поглед лаког, шаљивог, допадљивог и оног што вас прене, збуни, забрине, натера да се замислите. Истовременио итекако друштвено ангажована, критички настројена, ова проза не пропушта да нас макар у кратким сегментима, понекад само једној речи, оштро потресе и из уметничког, психолошког, зашто не и филозофског, поврати у свет аскалног.
Угашене фабрике, радници који штрајкују глађу, месечно плаћање рачуна, свакодневно куповање хлеба и млека, скупе екскурзије, или опаске попут оне из приче „Исповест црне овце“ – каже се у образложењу.
Горанино драматуршко образовање није без значаја за њену прозу. Неретко су у првом плану управо феномени приче и приповедања, драматизације, уметничког стварања уопште. Стваралаштво као игра, стваралац као творац, али и одличан посматрач, како наратор каже. Честе ономатопеје само су једно од вешто примењених занатских средстава која Горанину прозу чине ритмичном и примамљивом за читање. Друго су кратке реченице, честе дијалошке форме, измењене реплике које убрзавају причу и динамичним дешавањима дају подршку из самог текста. Поменутој причи „Дробљење“ као илустрација се могу придружити приче „Срећна Нова година“, или „Олуја“.
Предајући награду дародавац Хранислав Милошевић није могао да не примети да је читајући књигу помислио да ју је написала озбиљна девојка од четрдесет година, а не „дете које је управо побегло из студентске клупе“.
- Пред собом имамо Краљевчанку која ће увек да се враћа овде и деци која остају у Краљеву даје део културе која је врло важна у образовању младих. Много је боље да нам се деца окупљају овде у библиотеци, него по кафићима, да се дрогирају и импутирају лошим технологијама које, ма колико корисне, могу да буду и штетне – истакао је Милошевић.
„Дробљење“ је прва збирка прича Горане Баланчевић која поред њих већ дуго пише драме и сценарија.
- Верујем да ће се многи људи из мог живота препознати у већини прича које су аутобиографске. Такође верујем да ће се неки обрадовати, други можда наљутити или разбеснети, али ја просто нисам могла да се одвојим од критичког мишљења према свему што ме окружује. Да није тих људи, без обзира какви они били, битно је само да су ме они натерали да узмем оловку и нешто напишем, тако да је моја збирка поклон свима њима, волела их ја или не.
Важно ми је да када прочитају приче доживе нешто. Није важно да ли је то лепо, или ружно. Важно је да их моје речи покрену и надам се да ће сви који буду прочитали доживети нешто и памтити те приче – истакла је Горана Баланчевић.

Награда Богдан Мрвош

Пре пуних девет година Књижевни клуб је донео одлуку о додели награде, која носи име рано преминулог краљевачког књижевника Богдана Мрвоша, младим писцима пред којима су тек књижевни изазови. Тиме Књижевни клуб лечи ону врсту болести од које пате Срби и Србија, од заборавности. Књижевни клуб и Библиотека нити заборављају, нити ће заборављати, и отуда и ова награда. Жири Књижевног клуба у саставу Александар Марић, Верослав Стефановић и Милош Милишић одлучио је да награду Богдан Мрвош за 2013. годину, намењену младим краљевачким ауторима, додели Марку Лештанину за циклус песама „Али то не значи да не могу“.
Марко Лештанин је рођен 1986. године у Краљеву. Пише поезију и прозу, а текстове објављује на интернету и у поетским часописима. Члан је Књижевне радионице у оквиру Студентског културног центра у Крагујевцу и један од организатора првог Поетског клабинга у овом граду, а 2011. године је објавио и збирку поезије под називом Ремикс.
Уз нагласак да је Краљево од  вајкада познато као град књижевности градоначелник Драган Јовановић је изразио понос због талената попут добитника овогодишњих књижевних награда.

- Такав град ће увек имати будућност, а Градска управа ће маскимално издвајати не само за књижевност, него за културу уопште. Очекујем да је пред овим младим људима велика будућност и да ће тек добијати награде које су много веће и значајније – истакао је Јовановић.