Краљевачки дневИНк 1

Краљевачки дневИНк садржи успут записана размишљања о догађајима из најближе околине  који су на мене оставили посебан утисак а који би, верујем, било штета да остану незабележени. Излази повремено све док буде интересовања за њега.

Мој дневИНк

Уместо увода

Зашто дневИНк

Откад знам за себе, рекао је давно главни јунак романа Моме Димића „Живео живот Тола Манојловић“, болеле су ме уши, обадве. Можда су биле и очи, не сећам се више јер је било толико давно, некако у време кад сам првих студентских дана почео да откривам једну нову књижевност, мало различиту од оне коју смо обрађивали у краљевачкој гимназији. Тола Манојловић, Улога моје породице у светској револуцији, Лудости по Еразму Ротердамском ... Те године сам први пут чуо за Амерић, Сопот и околину, и како је Светозар Манојловић Толе из села Неменикућа лечио своју болест. Први пут сам видео и многе друге ствари од којих ми је најупечатљивији кашаљ Миливоја Живановића у Јегору Буличову.

Мене, хвала Богу, никада нису болеле ни очи ни уши. Додуше, неколико година ми је зујало једно после детонације гранате испаљене из топа, приликом једне од многих војних вежби на Пештерској висоравни, којој сам присуствовао, не својом вољом. Трајало је то неколико година, али се смирило. Опет је почело пре неколико дана, не знам због чега.

Можда због огромне количине глупости које свакодневно слушам, а које преко ушију уништавају и друге органе. Тако бар ја понекад помислим. И мада нисам компетентан да говорим да ли, и колико, све те глупости могу да утичу на срце, плућа, јетру, кожу, а учили смо некада да је и то орган, осећам да посредно, преко мозга, утичу на душу, ако је душа уопште орган. Они који су склони веровању да није не могу да буду сасвим сигурни. Можда ће се једног дана утврдити да јесте. Био бих неизмерно срећан ако би се неко, када много година од данас будем негде далеко, сетио да сам баш ја наговестио да би душа могла да буде орган.

Додуше понекад ме заболи још нешто, али ово није место за такве ствари. И кад су болови у питању увек се сетим песме коју сам запамтио првих студентских дана, иако поезију никада нисам превише волео, не знам зашто.

„Мене уопште не занима што си ти кћерка једног генерала у пензији који има Москвича, вилу у Будви и кућну стратегију“, писао је тада песник чије сам име давно заборавио. Али и данас, после много година, понекад у ушима одзвања наставак, „мене само боли, ах како ме боли, баш ме боли што си ти кћерка једног генерала у пензији који...“ и тако даље. Сећам се готово целе песме на коју ћу се, можда, поново позвати једног дана.

Тола Манојловић је верујем, не сећам се више, пронашао лек за своју болест. Безброј је оних који свакодневно траже лек, прво на местима за које верују да ће најбрже помоћи, а онда даље све док га не пронађу, или их болест до те мере савлада да више нема спаса.

Не бих волео да ме вирус глупости савлада до те мере да изгубим разум. Зато покушавам да га расцепкам на стотине и хиљаде комада и сваки од њих усмерим према онима који ће, можда, ово читати. Тако ћу ваљда разблажити његово погубно дејство на душу. Онај остатак, оно што будем усмерио према вама који ово читате, може свима да користи. Помоћи ће ми да се растеретим, а вама неће шкодити. И у грбу Краљева је записано „Нама добро, а никоме зло“. Сећам се да сам негде прочитао да и отров може да буде лек.

Као мали читао сам бајку „У цара Трајана козје уши“ и неодољивој потреби главног јунака да нешто каже. У то време нисам схватао тежину онога што га је оптерећивало и што је, не могавши да пронађе други начин да олакша себи, морао да закопа у земљу. Данас покушавам да олакшам себи тиме што ћу ово, чега ми је пуна глава, да запишем.

„Ја задњих намера немам, моје су намере предње“, прочитао сам негде, можда баш у неком од многобројних бројева Јежа, које деценијама љубоморно чувам на тавану породичне куће. Зато покушавам да убедим себе да ће ово што радим бити схваћено на прави начин.

У време када готово нико, мислим на припаднике млађе генерације, не чита ништа, а камоли записује, дубоко верујем да ово што чиним није превелика лудост. Толико се тога дешава око мене, у овој малој средини, да ми се чини да је велика опасност то не забележити. Повремено се сетим да констатације да оно што није забележено није се ни догодило. Ко ће се, и у кој мери, после само неколико година, сећати малих ствари које се дешавају неком другом из нашег окружења, догађаја који су се десили у средини у којој је живео, људи који су туда прошли можда само тада и никад више, а ипак оставиле неки траг.

У овим годинама можда би логичније било да пишем мемоаре, али нисам нека толико великог формата за нешто тако. Сам термини мемоари асоцира на нешто велико и значајно. Малом човеку је ближи обичан дневник, можда зато што је некако личнији, интимнији. То је место где записује најинтимнија размишљања, место на које оставља све оно што га боли или радује, и то љубоморно чува. Туђи дневник је нешто што лепо васпитана особа не отвара, чак и кад се нађе у таквој ситуацији, иако жарко жели да сазна шта се у њему налази.

Чињеница да је понекад доступан само најближим пријатељима учвршћује ме у уверењу да је свако ко окрене следећу страницу и настави да чита управо то. Ако није, можда ће некада бити.

Ако не сврставате себе у једну од ових категорија, затворите дневник како себи не би доказали истинитост констатације о лепом васпитању. Ако наставите даље, прихватите чињеницу да постајемо пријатељи, а пријатељи један о другом не говоре ружно. „Пријатељ је више од обичног друга“, записао је давно један песник. Зато се тога увек радо сетим, много радије него наставка – „пријатељ ти увек да лову на зајам“. И овде се сетим онога што ми одзвања у ушима, а што може да гласи и овако, ко настави кајаће се, ко не настави кајаће се.

Никад нисам имао тајни пред пријатељима. Њима, ма где да се налазе, и посвећујем своја размишљања, јер знам да желе да их читају. Потврдиле су то хиљаде оних којима сам се, на различите начине, обраћао десетинама година у назад. Можда је ово и због тога више дневИНк, него дневник. Сигуран сам да има и оних који ће ово дочекати на нож, који ће у сваком слову тражити повод за тешке оптужбе. Али, ово је део размишљања на које имам право. Подсетићу да интима почиње са ИН. Зато то и пишем великим словима, баш из разлога што се све што је најважније у животу пише великим словима.

Због свега бих и желео да се ово схвати као лични став према људима и догађајима из најближег окружења у форми која нема чврсту структуру. Некада ће то бити мање, а некада више, страница у зависности од расположења и слободног времена. Некада ће то бити чешће, а некада ређе, у зависности од различитих ствари које би могле да да утичу на даљи ток догађаја.

Ко узме кајаће се, ко не узме кајаће се

Ово је најпознатије реченица из бајке, можда приповетке, Тамни Вилајет. Пролазећи кроз Тамни Вилајет, мрачан и језив крај у неком забаченом делу земље, група војника у мраку гази по нечему што личи на камење, док глас који долази из дубине константно понавља „ко узме кајаће се, ко не узме кајаће се“. И док су једни узели, а други нису, тек кад су изашли напоље видели су да су то били дијаманти. Они што су узели кајали су се што нису узели више, ови што нису зато што нису.

Истина

Истина често боли, највише оне који лажу. То ових дана најбоље осећа оснивач Викиликса Данијел Асанж коме је због објављивања тајних докумената угрожен живот. Како ће се прича о њему завршити видећемо, верујем, ускоро. Не бих волео да остане запамћен као, како то рече Слободан Новаковић у Лудостима, Ђордано Бруно кога, записа књижевник, више цени зато што је био на ломачи, него зато што је био у праву.

Па иако сам наивно веровао да су ломаче везане за неко мрачно доба, све више ми се чини да неко жели да их и у ово време распали. Зашто је то тако не знам. Понекад ми се чини да је моја истина мало другачија од оне која нам се сервира. И управо због тога ДневИНк. Мој ДневИНк моја ИНтима, моја истина.

Ако ме разумете, што би рекла Покојна Милева на Фејсбуку.