недеља, 25. новембар 2012.

Краљевачки ДневИНк 9


Идемо ја Славко, и кум Зоран из Загреба за Словенију. Ми пођосмо, а Зоран у Добови чека воз. Воз Турчин Акрополис, а како уђосмо у вагон, само стражари седе на клупама. Улази воз полако у станицу кад Туркиња избацила кроз купе гузицу оволику, а спавају још две. Кажем дај да видимо нешто да се уради, пусти мене. Кажем пусти Славко мене дугачак сам узећу ја. Он полагано поче да је пипа коленом по дупету. Иде, иде, иде и једва узе коверту. Било је 16 хиљада марака. Кажем што ниси узео све три ташне мајку ти... Силазимо у Добови, а Зоран нас чека. Заспао је у ауту, па га будим и кренемо. Од Добове према Загребу несмањеном брзином јури један ауто и не спушта гас. Кажем куме, јел видиш ово. Каже видим, али ми се не свиђа ни мало. Џукеле из Новог Сада не слушају. После једног правца из кривине изађе шлепер, а он смота БМВ и нагузи се на нас. Седео сам позади и пао, па осетим да ме све боли. Мене и Славка возе санитетом и замисли будалу. Лежи један човек на оном санитету, а вири му оволико пула (новчаник). Славко хоће да га одради. Кажем, видиш колико пара имамо, оћеш још пара. Довезу нас у болницу, а лежи други човек повређен у удесу. И њему вири новчаник, а Славко хоће да га узме. Кажем, јеси ли нормалан, знаш колико пара имамо. Један лекар Арап дође па га отера. Пита шта ме боли, а све ме боли.
Поделимо паре на три дела, по пет, и хиљаду за његов ауто. Како је дошао у салу сели су у собу и барбут. Кад смо после ишли за Италију ја му дајем лову на зајам. Вратио је поштено. То су те неке чудне дискусије.
Највише сам имао 250 хиљада марака. То је у то време било као сада око 350 хиљада евра. Много је то пара да је паметан човек био. Али, било је тешко сачувати. Треба целу ноћ да се коцка, па покер, барбут... Знаш ко је сачувао највише пара захваљујући мени? Кривоглави Владо Лабо.

***

Био сам више пута у затвору, а сада сам нигде. Немам стан и не станујем нигде, јер држава тако хоће.
Само два пута у животу поступио сам глупо, први пут кад сам трећој жени поклонио кућу и други пут кад сам се одјавио из стана у Кидричевој број 228 и пријавио на Баштованску 53 у Сијаћем пољу. То је кућа коју смо жена и ја купили од Веса Корњаче, па после реновирали. Знаш Веса? То је онај што је убио Ђекића код Ауто-мото друштва.
Нисам у контакту са братом који је остао у татином и мајчином стану одмах испод Супермаркета, тамо где је авион у Доситејевој улици. Израдили су ме 1993. године кад сам се вратио у Србију и питао шта је са станом. Сестра која живи у Београду каже бато, имала сам неких пара па смо откупили стан и преписала на Милета. Тако зову нашег буразера Драгана.
Кажем чекај, јел мајка била жива, могло је на њу да се препише. Брат је само чекао да се одјавим из стана и одмах ми је сложио полицију. Каже, он не станује овде и нема право приступа стану који је откупљен и води се на његово име, иако смо станарско право имали мајка, он и ја.
Жена је сама са сином, а и њега истера кад се напије. Да сам знао у Франкфурту да је толика пијандура никад се не бих женио. Ја сам ништа, немам никакав простор. Дођем код неког да преспавам, прекосутра код овога, код познаника и пријатеља, сваки дан мењам место. Ето то је тај чувени Бранко. Шта да им радиш? Своја крв се не пушта.
Тотални сам социјални случај. Имам 5400 динара месечно које подижем на пошти. Три дана можеш мало да се наједеш. Опет, има добрих људи који ме још воле. Има још таквих, не могу да грешим душу. Био бих скот кад бих рекао да их нема. Ево ту је Саво Радуловић. Захвалан сам за неке ствари што ми је помогао.
Ништа ми теже нема него кад знам у каквој сам лепоти живео и колико сам им помагао, шта сам све радио, а тако мучки да ми се врати, то је невероватно. Да сам нешто лоше направио па да ми кажу ако.
Мој живот ван закона је био добар и за мене, а и за њих, ако смо се добро разумели. Ако сам ја имао данас 20 хиљада марака они су имали десет хиљада, ако сам имао 5 они су имали три, а ја две. Никад их нисам одвајао, никада.
Тражио сам од општине помоћ колико за пут да одем у Топоницу на петнаестину дана да се мало одморим. Ако не ваља дају ми отпусну листу и ја се вратим у Краљево.
Не знам коме да се обратим. Могао сам да идем у центар, тамо где кувају клопу, али где после да перем судове. Можемо да кажемо да сам гладан и то дебело. По пет или шест дана не ставим ништа у уста. Некада сам имао у џепу много хиљада марака у кешу, а сад немам ни две жуте банке. У џепу имам само цигаре.
Знаш шта је младост. Нисам размишљао да ћу доћи у овакву ситуацију. То је она дискусија што ј... п... а није к... Постоји једна ствар кад размишљаш о местима где виски не кошта десет марона, него 70 или 90. Живело се на високој нози, јер сам имао. Али, било је буразеру ноћи, док нисам урадио нешто, које сам проводио по парковима. Кад је топло време изаберем клупу па узмем фурст, тако се зове она бела немачка кобасица, узмем сенфа и поједем, па сам миран. Био бих стварно кретен, и ван сваке памети, кад бих рекао да нисам био по хотелима кад је имало севга.
Зашто сам дозволио да дођем у овакву ситуацију и где сам погрешио? Не знам.
Дозволио сам да ме једна свиња стрпа оних првих пет година у затвор. То је био преломни тренутак у животу. Имао сам дивну жену коју су баба и деда, а био је поротник у суду, натерали да абортира у петом месецу трудноће.
Знаш која је моја највећа грешка? Колено ми јебе мајку. Има једно три године да не могу да потрчим. Човек сам који има златне руке, али јебо ти златне руке кад немаш ноге. То је проблем.
Нисам зависан од алкохола, бар мислим да нисам, али волим да попијем. Попијем по неку ракију, пробудим се у један сат ноћу. Аритмија чуке ме мало дрка, притисак и тако даље. Имам књижицу, идем код лекара, али све је то куплерај. Није то више оно што је било некада. Замисли, дођеш код неке фукаре и кажеш молим вас препишите ми лекове. Дођем у 1 или два сата, она може да препише за пет минта, а каже дођите у 7 сати увече. То су неке ствари због којих ова држава брзо пропада. Све док се татини синови и друштво пресвлаче и облаче биће тако. Једини који може нешто да уради у овој Србији тренутно је Николић. Имам сто посто поверења у гробара. Уколико за годину дана не ураде ништа треба усраним моткама да их бијемо. Сви који су били тврди радикали прешли су код њега. Све их знам до једнога. Знаш ко је највећиу даса по мени. Мисле да је луика, а он је човек. Јовашевић је најбољи даса по чему год хоћеш. Знам га још из времена кад је био лекар опште праксе. Овде ме је ушивао, имам један ожиљак. Чим он може да стави по две кутије цигара онда знај колико је сати.

***

Дошло је време да више нећу да идем лево или десно, него уђем у продавницу, узме пола кила хлеба и само прођем поред касе. Молим вас господине... Изволте личну карту. Нисам ја једини у таквој ситуацији. Сада да изађемо на улицу видећу да овај није  јео толико, овај није попио толико, овај није запалио цигару оволико, овај није запалио две цигаре пет дана. Шта ће да ми ураде објасни ми, кад те моли бата Бранко. До 8000 динара сене пише кривична пријава. Узми све до 8000. Ја нисам завршио права, али знам права одлично. Шта ће ми? Ја ћу да узмем само да поједем. Нећу да узмем ракију зато што је луксуз. Цигаре нећу да узмем зато што је луксуз. Нормално хлеб, кобасице и кисела вода. Отворим једну кутију цигара, узмем неколико и опет је вратим у раф. Да имам кад изађем да могу да пушим. Ја сам у Нишу месец дана био у самици без цигара, а за цигару бих дао и последње парче хлеба. Једва чекам кад ће да дође полиција и каже што ти украде. Нема дискусије.
Могао бих много тога да радим. И у мењачници би радио боље него неко други, али ни у бунилу ми не би дали да радим. Кад би неко рекао треба му стражар, па препоручли Бранка Шерифа питали би кога, оног робијаша. Дај, где њега, немој да ме зајебаваш. То је туто финито. Где он да чува нешто. Он не зна да 6000 пута боље имам да чувам него неко други.
Шта да радим, где да радим? Матор сам, нога ме боли. Могу да будем неки стражар и да чувам неки објекат. Како да ми помажу Јетула, или слични њему, кад су сви бивши бизнисмени пропали. Ту нема благе везе.

***



недеља, 18. новембар 2012.

Краљевачки ДневИНк 8



Кажем Славко, ја нећу да идем. Ајде, немој да си п.. једна жива. И ми кренемо возом.  Крећемо рано, Верона, Тренто. У Тренту хватамо Аустријанца да би се вратили. Долази воз из Рима и ту се спаја да иде у Милано. И шта се дешава, брате мој добри. Воз је већ кренуо. Распоредили се ми и сели лево и десно. Пролазе ту неки, иду трте, мрте кад, шта се дешава. Главни ала (полицајац на железничкој станици) прати све. Ми нормално, као ја и ти, седимо у фотељи. И трећи нормално ту. Мора да буде троје у екипи, јер видиш, ово су врата од купеа. Овде је један морао да буде, а овде други, да онај из оног купеа и овај из овог купеа не би могли да виде шта се дешава. Улазим унутра и радим посао. Пођосмо кад кажем Славко, не дирај тог ту човека. Види човека да је пун ко брод. Кажем, немој да га дираш, остави га за крај. Кренули смо кроз треску (воз) разумеш. Ајде, ради овде, ради онде. Мени доста, али њима није доста. Има и друга екипа која ради, жабари који су отимачи. Жабар кад узме пулу (новчаник) не врати га поново ту, већ баци кроз прозор. Босанац кад ошљака врати педантно ту, а ти сад причај да ли си имао нешто у њему, или ниси. Шта се дешава? Љуби те бата Бранко. Видим ја гори треска и појављују се три екипе. Кажем брате, ово гори до бесвести. Ма, јок бре. Гори кад ти кажем до бесвести, буди сигуран да гори. Јок, каже он. Ајмо, каже ,да завршимо оног првог. Кад, двадесет километара пред Миланом стаде воз, а никада није стао. Кад стаде треска, видим ја двојицу чарџа (кондуктера) иду. Кажем на шатровачком иду чарџе, ајде да се набијемо негде у купе, да седнемо ко људи. А ми ко кретени стојимо на ходнику. Још воз није стао кад видим одозгоре иде један жут ко лисица, а онај други млађи завезао кошуљу и овде држи тридесетосмицу. Овај други носи педерушу, а она отворена. Само нас прођоше. Знаш оно помоћно седиште у вагону. Он тамо седне тамо, а ја кажем брате, але. Кажем але, готови смо, падамо, шта да радимо.
Имао сам неку танану летњу јакну пуну чекова, картица, свих пара на свету што има има ту. Не знам колико смо их обрадили у возу. Да смо избројали знали би.
Кад прођу он мени каже ја идем на овог жутог, овај нек иде на овог малог, а ти отварај прозор. Кажем нема проблема. Како пође на овога, а онај на онога, овај виче ферма (затвори) полиција. Воз иде 300 на сат, а ја бацим ону јакну напоље. Брате, кад почне да лебди она лова. Ко се ту омрсио, алал му вера.
Он мени каже овако, „фиљо ди путан, перке бутаре солди?“. Курвин сине, зашто бацаш паре кроз прозор? Ја кажем ио но, ђорнале. Кацо ђорнале, није ни он мутав.
Дешава се да наиђе неко из друге групе Италијана, Сицилијанци. Пита онај њега „ту Славо?“.
- Но, но Славо. Ио Сицилијано.
- А, Сицилијано.
А мали Славко каже гледај га мајку му ј..., ја га питам јел Србин, а он каже јок него Сицилијанац. Ја пушим цигару, а он каже испеци га са цигаром по руци. Прва пула (новчаник) који буде урадио некада негде је твој. Ја одма цигару на руку.
Ушла је полиција и покупила нас. У Милану је било лије (лисице) на леђа, па онда низ степенице где онај маршал италијански свира, масну браду има, а најопаснији за џеп. Свира гитару и само снима шта се ради. Било је то још осамдесет и неке године кад су владале Црвене бригаде. Где ћеш да бежиш? Откуд он зна да ли си ти криминалац, или из Црвених бригада. Пуца одмах. Тада смо добили по шест месеци. Протеривали су нас, али ти бациш оно решење на првој станици и а у п... материну.

***

На Пјацо домо у Милану купујемо рецимо мајице, индијска свила до јаја. Питам једнога колико кошта. Наш. Каже није ти то скупо, седам, осам хиљада лира. Кад ја, очи ми велике, знам да кошта 22 хиљаде у бутику, па кажем мајке ти, а он побеже. Толико кошта, а он ми рекао 8 хиљада.
Одемо после тога за Швицу, а из Швице у Француску. Држали смо Француску једно време. Тако смо се мало више зближили са њима, а они су ваљда били у бежанији тада. У Мецу смо радили дискусију 17 дана и нешто више. Све смо радили, техника и остало. Не знам колико кошта то, али смо продавали за 20 посто од цене у продавници. Кренемо на неку шему са њима горе, па видим да то нешто не иде, а овај се нешто курчи и каже зајеби то, идемо ми за Немачку. Кренемо, али нам се поквари аутомобил код Сарбрикена. Брате, ја сам видео да се мрзе Хрвати и Срби, али да се Французи у том кварту и Немци мрзе то је невероватна ствар. Нама се поквари ауто и сад овај питам на немачком, боже мајку да ти одговори. Овај мој каже Бранко, шта да радимо? Ма иди, кажем, у п... материну и ти и ауто, серем ти се у ауто, јебига, лево десно, кад онај један виче ти си из Југославије. Ја кажем, јесам. Па шта причате овде немачки, јесте ли нормални? Одакле знам, брате мој. И добро, поправи он то тамо нешто да ми можемо да идемо и дођосмо у Франкфурт.
Знали смо све те градове. Замисли у „Белом слону“ у Базелу. Швајцарска је највећа полицијска земља на свету. Сваки Швајцарац ради за полицију, то нек ти буде јасно. Дођемо у Франкфурт ја и Мугоша и шта се дешава? Швабе тешки ко змије. Ставио Шваба у џеп 30 марона, тачно је одредио колико му треба за суботу вече, попио једно четири азбаха, вечера, попије још једно четири пет пилса, и довиђења. Нема благе везе од посла. Можеш да зарадиш од Шпанца, глупог Југословена, Турчина, Грка, Португалца. Ови из Скандинавије су мало тешки. На острву нисам био.

***
Марковић је мртав, Ћента је мртав, Шошкићи су живи, Шок је мртав, Мугоша је жив... Никад нисам говорио да је мртав него да је упуцан са 16 карата дијаманта код њега на немачко аустријској граници кад је хтео да запали (побегне) из Немачке у. Али, извукао се.
Сви се ми ту налазимо у Франкфурту. Ту је био затвор за терористе са десет спратова. Звали смо га Хилтон. Вуковић се мало касније закачи са Мугошом напољу. Овај се пожалио Љубу (Земунцу), а Љубо му каже слушај ти, ухвати говна па упуцај. Овај покуша стварно тамо где је мајмун седео са Борисом Петковим, али му отму утоку. После Љубо одрадио Мома код католичке катедрале. Направи ту неку дискусију сачекушу и запуца за овим, али га не убије него рани. Онда Љуба набију мислећи да је он крив, пошто је ова свиња од мајмуна рекла да је он крив. Испред Апелационог суда жена му дода утоку и он бам, бам, бам...
Замисли кад је човек онолика људина буразеру отишао малтене сто метара до аута да би узео утоку. Увек је носио појас, а тада није носио појас. Ја му кажем једног дана 1986. године, слушај Љубо, који ти је к..., урадићу га ја. Ја ћу да га урадим, где може мене да препозна ако се мувам око њега. Само дођем и два комада у главу и довиђења, шта он има више да једе говна. Нека, каже, Бранко, а и Мугоша је нешто таласао, али добро, није битно. Слабо је то нешто одрадио.
Финале свих финала. Пре него што сам побегао за Југославију кажем Љубу, љуби те бата Бранко, ја ћу, твој брат, да ти одрадим то буди сигуран. Каже Бранко, нема проблема, ситна је он риба. Добро, кад је ситна, ситна.

***

Петнаест дана пре него што је Вуковић убио Љубу, Мугоша опет направи неко срање са Грком у Офенбаху. Долазимо ја, Љубо и он. Ја имам канађанку, а џепови исцепани намерно. Ту тридесетосмица, али је оволики метак за сачму. Није то ово, сачма буразеру. Ми тамо кад није га препознао онај глупак. Ајде као шатро да попијем нешто. Ја напоље, кад они кажу нема га. Ја после у Ријеци са женом кад у новинама кажу Љубомир Магаш ... Боже знаш ли шта је био тај човек? Кад се он појави Франкфурт је миран ко бубамара. Није ј... полицију кад га тресне, а она рука му је била сачувај боже. Јак бре, нижи је од мене, али је јак.
Знао сам га и раније, једну годину дана и нешто јаче.


недеља, 11. новембар 2012.

Краљевачки ДневИНк 7


Историја српске и југословенске филателије у Народном музеју

ЧАРОБНА ПРИВЛАЧНОСТ ПОШТАНСКЕ МАРКЕ

После више од тридесет пет година, колико скупља поштанске марке, Краљевчанин Горан Суша приредио изложбу највреднијих примерака из богате колекције, са којима је освајао значајна признања на домаћим и међународним такмичењима филателиста

У време док још није било компјутера, интернета, друштвених мрежа и видео игара најмлађи Краљевчани су потребу за активностима у слободном времену задовољавали најчешће трчањем за лоптом. Али, било је и неких других, оних које су привлачиле за околину мало чудне ствари. Једна од њих биле су поштанске марке са писама која су представљала искључиви начин комуникације међу људима.
И док су већину дечака тих седамдесетих година прошлог века привлачиле сличице фудбалера и животиња из надалеко познате едиције „Животињско царство“ Горан Суша није могао да одвоји очи од оних шарених са писама. Поштанске марке су биле атрактивније, и од најраније младости привлачиле пажњу овог тинејџера. Са друге стране јавила се неодољива жеља за различитошћу од вршњака из улице.
Само годину дана по оснивању Друштва филателиста у Краљеву Горан се нашао међу страсним сакупљачима поштанских марака и доказаним познаваоцима ове области. Међу њима су били новинар Драги Петровић, професор краљевачке гимназије Крста Љубеновић, Танасије Штављанин и још неколико интелектуалаца који су основали друштво. Није у то време било лако доћи до најновијих издања марака, јер на шалтерима пошта никада није било целе серије какве су се могле набавити само у филателистичким друштвима.
- У почетку сам само скупљао марке, а касније, када сам тај хоби толико заволео, почео сам да се мало преданије бавим тиме и улазим озбиљније у читаву причу. Скупљао сам марке из одређене области, марке Кнежевине Србије, које су као збирке изузетно скупе, марке Краљевине Југославије. Оријентисао сам се на време послератне Југославије, после 1945. године, а онда се то проширило на неку тематску филателију и скупљање марака са темама као што су једрењаци, фудбал, животиње, биљке, спорт, олимпијаде, светска и европска првенства у атлетици и гимнастици. Људи су се углавном опредељивали за једну област да би могли да скупе издања из наше или других земаља – прича Горан
Готово десет година сакупљачког искуства имао је Горан пре него што је отишао на прву филателистичку изложбу у Београду, једну од оних на којима се излажу најзначајнији примерци колекција и освајају медаље.
Са излошком „Краљево – филателистичка традиција“ освојио је Горан Суша 2007. године прву бронзану медаљу. Са прошлогодишње Београдске филателистичке изложбе, прве од стварања самосталне Србије, вратио се са сребрном медаљом и правом да учествује на интернационалној изложби Србија ФИЛА 14. Учествовао је са истим излошком „Фудбалски савез Србије – 100 година фудбала у Србији“ и освојио сребрну медаљу, која има посебну вредност јер је добијена у веома јакој конкуренцији филателиста из више европских земаља, поред земаља окружења и оних из Чешке, Пољске, Мађарске, Бугарске, Турске, Шпаније.
Још од 1979. године, када је одржан такмичарски Југословенски фестивал омладинске филателије, осим две мање, није било значајнијих филателистичких изложби. Медаље са последње две националне изложбе, и жеља да Краљевчанима покаже изузетно вредне примерке збирке, утицала је на одлуку да Горан организује изложбу под називом „Историја српске и југословенске филателије“. У краљевачком Народном музеју изложене су марке Краљевине Србије, Краљевине Југославије, периода окупације и послератне Југославије, све до данашњих дана. Изложба представља пресек издања, и неких значајнијих серија, које у излазиле у то време, а представљени су и такмичарски излошци који су добили медаље на националним изложбама.
- Имамо једну витрину са три марке које су прве штампане на свету. То је црни пени енглеског издања из 1840. године, један чист примерак, једна жигосана марка црвеног пенија и једна са жигом Малтешког крста, уз блок издат поводом 150 година енглеског издања изласка прве марке на свету – каже Горан.
Вредност колекције одређује садржај марака које се у њој налазе. На аукцијама Српског филателистичког клуба, које се одржавају два пута годишње, заљубљеници у поштанске марке, у зависности од интересовања и финансијских могућности, размењују, продају и купују марке.
Најскупља марка на свету је, објашњава нам Суша, она са ликом енглеске краљице Викторије издата на Маурицијусу, која се зове Плави Маурицијус, а чија је вредност процењена на два и по до три милиона фунти. Постоји само шест сачуваних примерака ове марке, две на писмима, а остале појединачно. Један примерак је чист, а два жигосана и налазе се у приватним колекцијама. Вредност одређује управо тираж марке па оне штампане у Русији, изузев марака из периода царске Русије, немају посебну вредност јер се штампају у великом броју примерака.
Марке се обично издају поводом неког значајнијег датума или догађаја. Оне које учествују на изложбама треба, бар кад су у питању нова издања, да буду чисте и добро очуване. Исто важи и за старије, сем раритетних примерака који су очувани у ограничено малом броју. Интересантно је да је сачуван веома мали број писама са маркама које су штампане у Црној Гори док је била кнежевина, па је збирка ових марака изузетно вредна. Изузетно вредне збирке са овим маркама имају председник Одбојкашког савеза Србије Александар Боричић и Краљевчанин Пеђа Радовановић.
Док сакупљањем марака може да се бави свако, у зависности од спремности да уложи одређену количину новца, такмичарска филателија захтева далеко веће знање, и дубљи џеп, јер вредност појединих марака може да достигне и пар хиљада евра. Као једини краљевачки колекционар који се бави такмичарском филателијом Горан Суша показује фотокопију писма са три марке са жигом Карановца која је прошле године на аукцији продата за 3000 евра.
- Веома је тешко издвојити новац за филателију, поготово што смо у великој кризи. Вредне марке сам купио у срећна времена када су плате у Југославији износиле до 3000 марака, па сте могли да издвојете 500 марака од очеве плате. Ако су двоје у кући радили то је било и до 8000 марака, па сте могли 1000 да издвојите и купите марке – каже Суша.
Као културно-историјска преставка народа и нације битно је да марка оде у свет и да други упознају културу земље кроз детаље и мотиве из историје и културе народа.


Значајни краљевачки филателисти

Прву златну медаљу је у Краљево, још далеке 1937. године, донео познати апотекар Тодоровић који је учествовао на Земаљској филателистичкој изложби Краљевине Југославије одржаној у Београду. Иако је изложба била скроман, у односу на оно што се дешавало у европској и светској филателији, и нема података на основу којих је освојена медаљ, ипак је веома значајна за развој овог хобија у Краљеву.
Седамдесетих година пршлог века медаљу за збирку швајцарских медаља са националне изложбе у Краљево је донео Драги Петровић. Новинар Влада маровић Флегер донео је са Осме југословенске филателистичке изложбе залтну медаљу за збирку марака Лењин у 40 земаља света, а са девете по реду за класичну збирку марака Краљевине Југославије 1921-41.
За рад у филателији и помоћ у организацију две значајне изложбе сребрне медаље је добио и Краљевчанин Предраг Радовановић.

Српске марке код америчког председника

Успео сам, путем меила да ступим у контакт са колегом који се живи у Америци, Американцем који скупља марке Краљевине Југославије, Краљевине Србије и послератне Југославије. У својој збирци има веома важан историјски документ који сведочи да су председседнику Сједињених Америчких Држава Теодору Рузвелту 5. октобра 1944. године послате четири поштанске марке које је издала Краљеве војска у отаџбини. Марке је уручио поручник Рајачић који је исте године учествовао у спашавању америчких пилота који су пали на територију Србије.

Господин Вилијем Донован у том документу, који носи ознаку тајности америчке обавештајне службе, да марке председнику који је био страстан колекционар и филателиста, доноси поручник Рајачић. Документ је значајан по томе што се у тесксту на енглеском језики наводи да су припадници Краљеве војске у отаџбии спашавали америчке пилоте и да су четници учествовали у борби против окупатора, што је због политичких игара скривано од јавности.

недеља, 04. новембар 2012.

Краљевачки ДневИНк 6


Постоји само једна дискусија, а то је где ја, ти, или неко разговарамо било шта. Ја имам и у неком другом граду одређен круг људи, ти у мом граду и нема дркања. То је оно да не малтретираш без разлога некога ко није јак. Буди сигуран да у животу неког нисам малтретирао.
У том граду имаш свој огроман круг пријатеља, али имаш и непријатеље, као и у свом граду. У неким градовима знаш да те цене, и то се види кад дође група из Краљева. Највише смо се слагали са Крагујевчанима. Са Чачанима не, зато што су најпичкастији град и од 100 посто града где би хтели да направе 95, а оних 5 посто им смета. Шта би нама требало да смета овде у Краљеву? Од пете године живим овде. Пио сам Бистрицу, а пио сам и Ибровачу.

***

Имам 64 године, а за све то време само ме један скот, и то мучки, одрадио. Био сам млад, тек 22 године. Долазим и питам га шта хоће, а он каже да ће нас Краљевчане да смири. Једно вече кренем кући, а „мариола“ испред мене. Један изнутра каже уђи, и ја уђем. Је ли, каже, где си ти? Ту сам увек био и бићу. Каже, сад ћу ја теби да покажем, а ја, можеш само тати и мами да показујеш, мени не, јер ја нисам од јуче. Колико сам само до тада туча пребацио преко главе.
Покушавам да блокирам ударац руком, он ми набије ногу у дијафрагму, а ја као говедо паднем доле. Он почне да ме удара ногама. Пође ми крв на нос, треба да се умијем, па ме пусти до умиваоника. Умивам се и кад сам се сагао, кад ми сложи једно три палице преко леђа. Ја онако бесан као рис кажем слушај, ј... ти пород, све што имаш живо и мртво баш због тога што... Устао сам и онда ме као затварају доле у подрум, а ујутру кажу иди. Који ћу им.
Пођем кући, а ономе кажем запамти, кад тад ћу да ти се осветим. Нађем се касније у Ријеци, у улици Максима Горког где су окружни суд и затвор, и видим његовог брата. Последњи пут сам га видео у Ријеци где је пребачен и касније убијен. Питам чији си, а он каже тог и тог полицајца из Краљева. Ухапсили га на Крку, где је био физички радник А, ти си, кажем. Далеко било ако би се светио. Сутрадан готово, оде човек. Ја после кажем овом педеру да сам му видео брата. Не интересује ме, каже он.
Војска је већ почела да купи све Србе. Ја сам имао срећу, имао сам кривичну, а не полицијску потерницу. Било је то кад је почео рат у Хрватској и кад сам побегао из Загреба испод ножа да ме не би заклали.

***

Моја прва жена је радила у полицији, а сада је у Жандармерији. То ми је најжалија дискусија, после пет година кад сам пао у затвор, што сам се са њом растао. Али, добро није ни битно.
Друга је радила на Интерном оделењу болнице у Краљеву, а сада је у Италији, и са њом имам сина. Трећа, коју сам упознао у Франкфурту, па сам се са њом спанђао и добио другог сина, сада живи у Краљеву.

***

Разведем се са другом женом 1982. године и запалим за Загреб, јер тамо имам кума Зорана који је мењао стан са покојним Загребом. Одем код њега тамо, близу хотела Београд, поседимо два три дана и ја запалим назад за Краљево. Покупим неке ствари, па се вратим горе. Наиђе једна екипа која је спремна да ради било шта. Кум остане у Загребу, а ја и мали Славко из Прњавора 1983. године одемо за Италију. Жена са којом је имао ћерку била је Аустријанка, а живели су у Инсбруку.
Нас троје, Славко и неки Дадо Турчин из Босне, али одличан човек, свуда смо били и крали. Виђао сам и неке Чачане, али и Краљевчани. Они су, ко и други Срби, мало чудна нација. Хоће лову, а неће да раде. Ако ја и ти направимо неку дискусију оће тал, али неће да раде.
Мојим очима сам гледао шта раде Талијани. Ставе црево у задњицу, пусте ваздух и пумпају, пумпају, пумпају човека док се не распадне. Краљевчани у иностранству нису били нека снага. У Милану сам срео покојног Љуба Земунца. Не да је био главни, него је био тата. Само смо се упознали. Пита, одакле си ти момче, а ја три године старији од њега. Ту Ћента, Дуги, Киклоп што га кокнуше на раскрсници у Милану. Пију само сокове, алкохол ништа. Били су много јаки људи.
Прво смо били у Милану, а онда треснемо и путујемо, Рим, Ђенова, Верона, Инсбрук, Швица, да би се радило. Станови и друга места, било је свега и свачега.

***

Долазимо ми у елитни кварт, али стварно елитни, у Франкфурту. До јаја. Дошли аутом и пасемо. Мрак, средњовековни замак али не стварно, него направљен. Идемо ја и Мугоша Црногорац из Титограда. Ако се сећаш, било је у новинама кад је упуцан са оних шеснаест, или седамнаест, карата дијаманата на аустријској граници. Каже ми, брате овде има нешто. Има нешто, али шта, ајде да видимо. Био сам виши од њега, па на скаку да би се он попео горе. Оде на терасу, па сиђе доле да ми отвори врата. Пре тога смо обишли целу зграду, мрак, нема светла, нема обезбеђење. Кажем, ајде ти Драги ради ту, а ја одох уз степенице. Кад човек одозго, вас ист, лос... Шта да радимо сада, леле. Ја кажем, Бака проваљени смо. Фрајер је горе, а видим да репетира пиштољ. Кажем, Бака излази, знаш где је Перо оставио ауто. Он брише лево, ја десно, кад онај запуца за нама мајку ј... Пуцао је, а ауто далеко паркиран.
Још је интересантнија ствар која ми се десила у Инсбруку. Био је један Мађар, наш другар. Опасан радник, али будала. Нисам срео већег клептомана од њега. Све ће да узме што види. Носи са собом свежањ старих кључева, јер Аустријанци користе старе кључеве. Једног дана дођемо до улазних врата у једну зграду. Видим да један човек ту нешто ради. Добар дан, добар дан, па уђемо и попнемо се на трећи спрат. Он узме један кључ, други па трећи и покушава да отвори врата. Како је отворио врата љуљну на нас нешто као мечка, а он збриса. Кажем, где ћу ја мајке ти га, а он каже, бежи замном. Па, где за тобом мајку ти, јеси ли нормалан. Не знам шта је било, неко куче, само мумла неки к...

***

Сада највећи штос. Идемо ја и Славко једног дана за Тренто, па горе за Енглеску, а тек изашли из ћорке. Били смо по пет месеци унутра. Папа нас помиловао за Божић 25. децембра, па можемо да идемо. Прво смо кренули за Инсбрук. Долази његова жена Ева Марија да нас покупи. Он има доживотну забрану уласка у Аустрију иако му жена и ћерка живе тамо.
Кад прођосмо оне гудуре она каже сад ћеш ти Бранко да видиш како се једе код нас. Кад, јебо те бог, он поче да је бије. Кажем, шта радиш то манијаче, јеси луд. Жена вози, а ти је удараш по глави. И то се заврши. Стигнемо а он каже, ево ти Бранко спавај. На зиду собе слика неке скаконице и Титова слика. Ја кажем мајку ти луду где нађе Титову слику.
Сутрадан каже, ајде Бранко да видиш кров пун злата. И стварно у центру где је црква све кровови од злата. Ту се ми нешто расталимо, па лево, десно куд који. Славко хоће да се вратимо мало за Италију. Био је 30. јули 1983. године, а ја хћу да се ватим у Краљеву, јер ми је сину рођендан 2. августа. Каже, ајде Бранко да радимо још вечерас. Имали смо пара, али знаш кад су широком дупету муда мера.