Краљевачки ДневИНк 9

Идемо ја Славко, и кум Зоран из Загреба за Словенију. Ми пођосмо, а Зоран у Добови чека воз. Воз Турчин Акрополис, а како уђосмо у вагон, само стражари седе на клупама. Улази воз полако у станицу кад Туркиња избацила кроз купе гузицу оволику, а спавају још две. Кажем дај да видимо нешто да се уради, пусти мене. Кажем пусти Славко мене дугачак сам узећу ја. Он полагано поче да је пипа коленом по дупету. Иде, иде, иде и једва узе коверту. Било је 16 хиљада марака. Кажем што ниси узео све три ташне мајку ти... Силазимо у Добови, а Зоран нас чека. Заспао је у ауту, па га будим и кренемо. Од Добове према Загребу несмањеном брзином јури један ауто и не спушта гас. Кажем куме, јел видиш ово. Каже видим, али ми се не свиђа ни мало. Џукеле из Новог Сада не слушају. После једног правца из кривине изађе шлепер, а он смота БМВ и нагузи се на нас. Седео сам позади и пао, па осетим да ме све боли. Мене и Славка возе санитетом и замисли будалу. Лежи један човек на оном санитету, а вири му оволико пула (новчаник). Славко хоће да га одради. Кажем, видиш колико пара имамо, оћеш још пара. Довезу нас у болницу, а лежи други човек повређен у удесу. И њему вири новчаник, а Славко хоће да га узме. Кажем, јеси ли нормалан, знаш колико пара имамо. Један лекар Арап дође па га отера. Пита шта ме боли, а све ме боли.

Поделимо паре на три дела, по пет, и хиљаду за његов ауто. Како је дошао у салу сели су у собу и барбут. Кад смо после ишли за Италију ја му дајем лову на зајам. Вратио је поштено. То су те неке чудне дискусије.

Највише сам имао 250 хиљада марака. То је у то време било као сада око 350 хиљада евра. Много је то пара да је паметан човек био. Али, било је тешко сачувати. Треба целу ноћ да се коцка, па покер, барбут... Знаш ко је сачувао највише пара захваљујући мени? Кривоглави Владо Лабо.

***

Био сам више пута у затвору, а сада сам нигде. Немам стан и не станујем нигде, јер држава тако хоће.

Само два пута у животу поступио сам глупо, први пут кад сам трећој жени поклонио кућу и други пут кад сам се одјавио из стана у Кидричевој број 228 и пријавио на Баштованску 53 у Сијаћем пољу. То је кућа коју смо жена и ја купили од Веса Корњаче, па после реновирали. Знаш Веса? То је онај што је убио Ђекића код Ауто-мото друштва.

Нисам у контакту са братом који је остао у татином и мајчином стану одмах испод Супермаркета, тамо где је авион у Доситејевој улици. Израдили су ме 1993. године кад сам се вратио у Србију и питао шта је са станом. Сестра која живи у Београду каже бато, имала сам неких пара па смо откупили стан и преписала на Милета. Тако зову нашег буразера Драгана.

Кажем чекај, јел мајка била жива, могло је на њу да се препише. Брат је само чекао да се одјавим из стана и одмах ми је сложио полицију. Каже, он не станује овде и нема право приступа стану који је откупљен и води се на његово име, иако смо станарско право имали мајка, он и ја.

Жена је сама са сином, а и њега истера кад се напије. Да сам знао у Франкфурту да је толика пијандура никад се не бих женио. Ја сам ништа, немам никакав простор. Дођем код неког да преспавам, прекосутра код овога, код познаника и пријатеља, сваки дан мењам место. Ето то је тај чувени Бранко. Шта да им радиш? Своја крв се не пушта.

Тотални сам социјални случај. Имам 5400 динара месечно које подижем на пошти. Три дана можеш мало да се наједеш. Опет, има добрих људи који ме још воле. Има још таквих, не могу да грешим душу. Био бих скот кад бих рекао да их нема. Ево ту је Саво Радуловић. Захвалан сам за неке ствари што ми је помогао.

Ништа ми теже нема него кад знам у каквој сам лепоти живео и колико сам им помагао, шта сам све радио, а тако мучки да ми се врати, то је невероватно. Да сам нешто лоше направио па да ми кажу ако.

Мој живот ван закона је био добар и за мене, а и за њих, ако смо се добро разумели. Ако сам ја имао данас 20 хиљада марака они су имали десет хиљада, ако сам имао 5 они су имали три, а ја две. Никад их нисам одвајао, никада.

Тражио сам од општине помоћ колико за пут да одем у Топоницу на петнаестину дана да се мало одморим. Ако не ваља дају ми отпусну листу и ја се вратим у Краљево.

Не знам коме да се обратим. Могао сам да идем у центар, тамо где кувају клопу, али где после да перем судове. Можемо да кажемо да сам гладан и то дебело. По пет или шест дана не ставим ништа у уста. Некада сам имао у џепу много хиљада марака у кешу, а сад немам ни две жуте банке. У џепу имам само цигаре.

Знаш шта је младост. Нисам размишљао да ћу доћи у овакву ситуацију. То је она дискусија што ј... п... а није к... Постоји једна ствар кад размишљаш о местима где виски не кошта десет марона, него 70 или 90. Живело се на високој нози, јер сам имао. Али, било је буразеру ноћи, док нисам урадио нешто, које сам проводио по парковима. Кад је топло време изаберем клупу па узмем фурст, тако се зове она бела немачка кобасица, узмем сенфа и поједем, па сам миран. Био бих стварно кретен, и ван сваке памети, кад бих рекао да нисам био по хотелима кад је имало севга.

Зашто сам дозволио да дођем у овакву ситуацију и где сам погрешио? Не знам.

Дозволио сам да ме једна свиња стрпа оних првих пет година у затвор. То је био преломни тренутак у животу. Имао сам дивну жену коју су баба и деда, а био је поротник у суду, натерали да абортира у петом месецу трудноће.

Знаш која је моја највећа грешка? Колено ми јебе мајку. Има једно три године да не могу да потрчим. Човек сам који има златне руке, али јебо ти златне руке кад немаш ноге. То је проблем.

Нисам зависан од алкохола, бар мислим да нисам, али волим да попијем. Попијем по неку ракију, пробудим се у један сат ноћу. Аритмија чуке ме мало дрка, притисак и тако даље. Имам књижицу, идем код лекара, али све је то куплерај. Није то више оно што је било некада. Замисли, дођеш код неке фукаре и кажеш молим вас препишите ми лекове. Дођем у 1 или два сата, она може да препише за пет минта, а каже дођите у 7 сати увече. То су неке ствари због којих ова држава брзо пропада. Све док се татини синови и друштво пресвлаче и облаче биће тако. Једини који може нешто да уради у овој Србији тренутно је Николић. Имам сто посто поверења у гробара. Уколико за годину дана не ураде ништа треба усраним моткама да их бијемо. Сви који су били тврди радикали прешли су код њега. Све их знам до једнога. Знаш ко је највећиу даса по мени. Мисле да је луика, а он је човек. Јовашевић је најбољи даса по чему год хоћеш. Знам га још из времена кад је био лекар опште праксе. Овде ме је ушивао, имам један ожиљак. Чим он може да стави по две кутије цигара онда знај колико је сати.

***

Дошло је време да више нећу да идем лево или десно, него уђем у продавницу, узме пола кила хлеба и само прођем поред касе. Молим вас господине... Изволте личну карту. Нисам ја једини у таквој ситуацији. Сада да изађемо на улицу видећу да овај није  јео толико, овај није попио толико, овај није запалио цигару оволико, овај није запалио две цигаре пет дана. Шта ће да ми ураде објасни ми, кад те моли бата Бранко. До 8000 динара сене пише кривична пријава. Узми све до 8000. Ја нисам завршио права, али знам права одлично. Шта ће ми? Ја ћу да узмем само да поједем. Нећу да узмем ракију зато што је луксуз. Цигаре нећу да узмем зато што је луксуз. Нормално хлеб, кобасице и кисела вода. Отворим једну кутију цигара, узмем неколико и опет је вратим у раф. Да имам кад изађем да могу да пушим. Ја сам у Нишу месец дана био у самици без цигара, а за цигару бих дао и последње парче хлеба. Једва чекам кад ће да дође полиција и каже што ти украде. Нема дискусије.

Могао бих много тога да радим. И у мењачници би радио боље него неко други, али ни у бунилу ми не би дали да радим. Кад би неко рекао треба му стражар, па препоручли Бранка Шерифа питали би кога, оног робијаша. Дај, где њега, немој да ме зајебаваш. То је туто финито. Где он да чува нешто. Он не зна да 6000 пута боље имам да чувам него неко други.

Шта да радим, где да радим? Матор сам, нога ме боли. Могу да будем неки стражар и да чувам неки објекат. Како да ми помажу Јетула, или слични њему, кад су сви бивши бизнисмени пропали. Ту нема благе везе.

***