Краљевачки ДневИНк 6

Постоји само једна дискусија, а то је где ја, ти, или неко разговарамо било шта. Ја имам и у неком другом граду одређен круг људи, ти у мом граду и нема дркања. То је оно да не малтретираш без разлога некога ко није јак. Буди сигуран да у животу неког нисам малтретирао.

У том граду имаш свој огроман круг пријатеља, али имаш и непријатеље, као и у свом граду. У неким градовима знаш да те цене, и то се види кад дође група из Краљева. Највише смо се слагали са Крагујевчанима. Са Чачанима не, зато што су најпичкастији град и од 100 посто града где би хтели да направе 95, а оних 5 посто им смета. Шта би нама требало да смета овде у Краљеву? Од пете године живим овде. Пио сам Бистрицу, а пио сам и Ибровачу.

***

Имам 64 године, а за све то време само ме један скот, и то мучки, одрадио. Био сам млад, тек 22 године. Долазим и питам га шта хоће, а он каже да ће нас Краљевчане да смири. Једно вече кренем кући, а „мариола“ испред мене. Један изнутра каже уђи, и ја уђем. Је ли, каже, где си ти? Ту сам увек био и бићу. Каже, сад ћу ја теби да покажем, а ја, можеш само тати и мами да показујеш, мени не, јер ја нисам од јуче. Колико сам само до тада туча пребацио преко главе.

Покушавам да блокирам ударац руком, он ми набије ногу у дијафрагму, а ја као говедо паднем доле. Он почне да ме удара ногама. Пође ми крв на нос, треба да се умијем, па ме пусти до умиваоника. Умивам се и кад сам се сагао, кад ми сложи једно три палице преко леђа. Ја онако бесан као рис кажем слушај, ј... ти пород, све што имаш живо и мртво баш због тога што... Устао сам и онда ме као затварају доле у подрум, а ујутру кажу иди. Који ћу им.

Пођем кући, а ономе кажем запамти, кад тад ћу да ти се осветим. Нађем се касније у Ријеци, у улици Максима Горког где су окружни суд и затвор, и видим његовог брата. Последњи пут сам га видео у Ријеци где је пребачен и касније убијен. Питам чији си, а он каже тог и тог полицајца из Краљева. Ухапсили га на Крку, где је био физички радник А, ти си, кажем. Далеко било ако би се светио. Сутрадан готово, оде човек. Ја после кажем овом педеру да сам му видео брата. Не интересује ме, каже он.

Војска је већ почела да купи све Србе. Ја сам имао срећу, имао сам кривичну, а не полицијску потерницу. Било је то кад је почео рат у Хрватској и кад сам побегао из Загреба испод ножа да ме не би заклали.

***

Моја прва жена је радила у полицији, а сада је у Жандармерији. То ми је најжалија дискусија, после пет година кад сам пао у затвор, што сам се са њом растао. Али, добро није ни битно.

Друга је радила на Интерном оделењу болнице у Краљеву, а сада је у Италији, и са њом имам сина. Трећа, коју сам упознао у Франкфурту, па сам се са њом спанђао и добио другог сина, сада живи у Краљеву.

***

Разведем се са другом женом 1982. године и запалим за Загреб, јер тамо имам кума Зорана који је мењао стан са покојним Загребом. Одем код њега тамо, близу хотела Београд, поседимо два три дана и ја запалим назад за Краљево. Покупим неке ствари, па се вратим горе. Наиђе једна екипа која је спремна да ради било шта. Кум остане у Загребу, а ја и мали Славко из Прњавора 1983. године одемо за Италију. Жена са којом је имао ћерку била је Аустријанка, а живели су у Инсбруку.

Нас троје, Славко и неки Дадо Турчин из Босне, али одличан човек, свуда смо били и крали. Виђао сам и неке Чачане, али и Краљевчани. Они су, ко и други Срби, мало чудна нација. Хоће лову, а неће да раде. Ако ја и ти направимо неку дискусију оће тал, али неће да раде.

Мојим очима сам гледао шта раде Талијани. Ставе црево у задњицу, пусте ваздух и пумпају, пумпају, пумпају човека док се не распадне. Краљевчани у иностранству нису били нека снага. У Милану сам срео покојног Љуба Земунца. Не да је био главни, него је био тата. Само смо се упознали. Пита, одакле си ти момче, а ја три године старији од њега. Ту Ћента, Дуги, Киклоп што га кокнуше на раскрсници у Милану. Пију само сокове, алкохол ништа. Били су много јаки људи.

Прво смо били у Милану, а онда треснемо и путујемо, Рим, Ђенова, Верона, Инсбрук, Швица, да би се радило. Станови и друга места, било је свега и свачега.

***

Долазимо ми у елитни кварт, али стварно елитни, у Франкфурту. До јаја. Дошли аутом и пасемо. Мрак, средњовековни замак али не стварно, него направљен. Идемо ја и Мугоша Црногорац из Титограда. Ако се сећаш, било је у новинама кад је упуцан са оних шеснаест, или седамнаест, карата дијаманата на аустријској граници. Каже ми, брате овде има нешто. Има нешто, али шта, ајде да видимо. Био сам виши од њега, па на скаку да би се он попео горе. Оде на терасу, па сиђе доле да ми отвори врата. Пре тога смо обишли целу зграду, мрак, нема светла, нема обезбеђење. Кажем, ајде ти Драги ради ту, а ја одох уз степенице. Кад човек одозго, вас ист, лос... Шта да радимо сада, леле. Ја кажем, Бака проваљени смо. Фрајер је горе, а видим да репетира пиштољ. Кажем, Бака излази, знаш где је Перо оставио ауто. Он брише лево, ја десно, кад онај запуца за нама мајку ј... Пуцао је, а ауто далеко паркиран.

Још је интересантнија ствар која ми се десила у Инсбруку. Био је један Мађар, наш другар. Опасан радник, али будала. Нисам срео већег клептомана од њега. Све ће да узме што види. Носи са собом свежањ старих кључева, јер Аустријанци користе старе кључеве. Једног дана дођемо до улазних врата у једну зграду. Видим да један човек ту нешто ради. Добар дан, добар дан, па уђемо и попнемо се на трећи спрат. Он узме један кључ, други па трећи и покушава да отвори врата. Како је отворио врата љуљну на нас нешто као мечка, а он збриса. Кажем, где ћу ја мајке ти га, а он каже, бежи замном. Па, где за тобом мајку ти, јеси ли нормалан. Не знам шта је било, неко куче, само мумла неки к...

***

Сада највећи штос. Идемо ја и Славко једног дана за Тренто, па горе за Енглеску, а тек изашли из ћорке. Били смо по пет месеци унутра. Папа нас помиловао за Божић 25. децембра, па можемо да идемо. Прво смо кренули за Инсбрук. Долази његова жена Ева Марија да нас покупи. Он има доживотну забрану уласка у Аустрију иако му жена и ћерка живе тамо.

Кад прођосмо оне гудуре она каже сад ћеш ти Бранко да видиш како се једе код нас. Кад, јебо те бог, он поче да је бије. Кажем, шта радиш то манијаче, јеси луд. Жена вози, а ти је удараш по глави. И то се заврши. Стигнемо а он каже, ево ти Бранко спавај. На зиду собе слика неке скаконице и Титова слика. Ја кажем мајку ти луду где нађе Титову слику.

Сутрадан каже, ајде Бранко да видиш кров пун злата. И стварно у центру где је црква све кровови од злата. Ту се ми нешто расталимо, па лево, десно куд који. Славко хоће да се вратимо мало за Италију. Био је 30. јули 1983. године, а ја хћу да се ватим у Краљеву, јер ми је сину рођендан 2. августа. Каже, ајде Бранко да радимо још вечерас. Имали смо пара, али знаш кад су широком дупету муда мера.