Кажем Славко, ја нећу да идем. Ајде, немој да
си п.. једна жива. И ми кренемо возом.
Крећемо рано, Верона, Тренто. У Тренту хватамо Аустријанца да би се
вратили. Долази воз из Рима и ту се спаја да иде у Милано. И шта се дешава,
брате мој добри. Воз је већ кренуо. Распоредили се ми и сели лево и десно.
Пролазе ту неки, иду трте, мрте кад, шта се дешава. Главни ала (полицајац на железничкој
станици) прати све. Ми нормално, као ја и ти, седимо у фотељи. И трећи нормално
ту. Мора да буде троје у екипи, јер видиш, ово су врата од купеа. Овде је један
морао да буде, а овде други, да онај из оног купеа и овај из овог купеа не би
могли да виде шта се дешава. Улазим унутра и радим посао. Пођосмо кад кажем
Славко, не дирај тог ту човека. Види човека да је пун ко брод. Кажем, немој да
га дираш, остави га за крај. Кренули смо кроз треску (воз) разумеш. Ајде, ради
овде, ради онде. Мени доста, али њима није доста. Има и друга екипа која ради,
жабари који су отимачи. Жабар кад узме пулу (новчаник) не врати га поново ту, већ
баци кроз прозор. Босанац кад ошљака врати педантно ту, а ти сад причај да ли
си имао нешто у њему, или ниси. Шта се дешава? Љуби те бата Бранко. Видим ја
гори треска и појављују се три екипе. Кажем брате, ово гори до бесвести. Ма,
јок бре. Гори кад ти кажем до бесвести, буди сигуран да гори. Јок, каже он.
Ајмо, каже ,да завршимо оног првог. Кад, двадесет километара пред Миланом стаде
воз, а никада није стао. Кад стаде треска, видим ја двојицу чарџа (кондуктера)
иду. Кажем на шатровачком иду чарџе, ајде да се набијемо негде у купе, да
седнемо ко људи. А ми ко кретени стојимо на ходнику. Још воз није стао кад
видим одозгоре иде један жут ко лисица, а онај други млађи завезао кошуљу и
овде држи тридесетосмицу. Овај други носи педерушу, а она отворена. Само нас
прођоше. Знаш оно помоћно седиште у вагону. Он тамо седне тамо, а ја кажем
брате, але. Кажем але, готови смо, падамо, шта да радимо.
Имао сам неку танану летњу јакну пуну чекова,
картица, свих пара на свету што има има ту. Не знам колико смо их обрадили у
возу. Да смо избројали знали би.
Кад прођу он мени каже ја идем на овог жутог,
овај нек иде на овог малог, а ти отварај прозор. Кажем нема проблема. Како пође
на овога, а онај на онога, овај виче ферма (затвори) полиција. Воз иде 300 на
сат, а ја бацим ону јакну напоље. Брате, кад почне да лебди она лова. Ко се ту
омрсио, алал му вера.
Он мени каже овако, „фиљо ди путан, перке
бутаре солди?“. Курвин сине, зашто бацаш паре кроз прозор? Ја кажем ио но,
ђорнале. Кацо ђорнале, није ни он мутав.
Дешава се да наиђе неко из друге групе
Италијана, Сицилијанци. Пита онај њега „ту Славо?“.
- Но, но Славо. Ио Сицилијано.
- А, Сицилијано.
А мали Славко каже гледај га мајку му ј..., ја
га питам јел Србин, а он каже јок него Сицилијанац. Ја пушим цигару, а он каже
испеци га са цигаром по руци. Прва пула (новчаник) који буде урадио некада
негде је твој. Ја одма цигару на руку.
Ушла је полиција и покупила нас. У Милану је
било лије (лисице) на леђа, па онда низ степенице где онај маршал италијански
свира, масну браду има, а најопаснији за џеп. Свира гитару и само снима шта се
ради. Било је то још осамдесет и неке године кад су владале Црвене бригаде. Где
ћеш да бежиш? Откуд он зна да ли си ти криминалац, или из Црвених бригада. Пуца
одмах. Тада смо добили по шест месеци. Протеривали су нас, али ти бациш оно
решење на првој станици и а у п... материну.
***
На Пјацо домо у Милану купујемо рецимо мајице,
индијска свила до јаја. Питам једнога колико кошта. Наш. Каже није ти то скупо,
седам, осам хиљада лира. Кад ја, очи ми велике, знам да кошта 22 хиљаде у
бутику, па кажем мајке ти, а он побеже. Толико кошта, а он ми рекао 8 хиљада.
Одемо после тога за Швицу, а из Швице у
Француску. Држали смо Француску једно време. Тако смо се мало више зближили са
њима, а они су ваљда били у бежанији тада. У Мецу смо радили дискусију 17 дана
и нешто више. Све смо радили, техника и остало. Не знам колико кошта то, али
смо продавали за 20 посто од цене у продавници. Кренемо на неку шему са њима
горе, па видим да то нешто не иде, а овај се нешто курчи и каже зајеби то,
идемо ми за Немачку. Кренемо, али нам се поквари аутомобил код Сарбрикена.
Брате, ја сам видео да се мрзе Хрвати и Срби, али да се Французи у том кварту и
Немци мрзе то је невероватна ствар. Нама се поквари ауто и сад овај питам на
немачком, боже мајку да ти одговори. Овај мој каже Бранко, шта да радимо? Ма
иди, кажем, у п... материну и ти и ауто, серем ти се у ауто, јебига, лево
десно, кад онај један виче ти си из Југославије. Ја кажем, јесам. Па шта
причате овде немачки, јесте ли нормални? Одакле знам, брате мој. И добро,
поправи он то тамо нешто да ми можемо да идемо и дођосмо у Франкфурт.
Знали смо
све те градове. Замисли у „Белом слону“ у Базелу. Швајцарска је највећа
полицијска земља на свету. Сваки Швајцарац ради за полицију, то нек ти буде
јасно. Дођемо у Франкфурт ја и Мугоша и шта се дешава? Швабе тешки ко змије.
Ставио Шваба у џеп 30 марона, тачно је одредио колико му треба за суботу вече,
попио једно четири азбаха, вечера, попије још једно четири пет пилса, и
довиђења. Нема благе везе од посла. Можеш да зарадиш од Шпанца, глупог
Југословена, Турчина, Грка, Португалца. Ови из Скандинавије су мало тешки. На
острву нисам био.
***
Марковић
је мртав, Ћента је мртав, Шошкићи су живи, Шок је мртав, Мугоша је жив... Никад
нисам говорио да је мртав него да је упуцан са 16 карата дијаманта код њега на
немачко аустријској граници кад је хтео да запали (побегне) из Немачке у. Али,
извукао се.
Сви се ми
ту налазимо у Франкфурту. Ту је био затвор за терористе са десет спратова.
Звали смо га Хилтон. Вуковић се мало касније закачи са Мугошом напољу. Овај се
пожалио Љубу (Земунцу), а Љубо му каже слушај ти, ухвати говна па упуцај. Овај
покуша стварно тамо где је мајмун седео са Борисом Петковим, али му отму утоку.
После Љубо одрадио Мома код католичке катедрале. Направи ту неку дискусију
сачекушу и запуца за овим, али га не убије него рани. Онда Љуба набију мислећи
да је он крив, пошто је ова свиња од мајмуна рекла да је он крив. Испред
Апелационог суда жена му дода утоку и он бам, бам, бам...
Замисли
кад је човек онолика људина буразеру отишао малтене сто метара до аута да би
узео утоку. Увек је носио појас, а тада није носио појас. Ја му кажем једног
дана 1986. године, слушај Љубо, који ти је к..., урадићу га ја. Ја ћу да га
урадим, где може мене да препозна ако се мувам око њега. Само дођем и два
комада у главу и довиђења, шта он има више да једе говна. Нека, каже, Бранко, а
и Мугоша је нешто таласао, али добро, није битно. Слабо је то нешто одрадио.
Финале
свих финала. Пре него што сам побегао за Југославију кажем Љубу, љуби те бата
Бранко, ја ћу, твој брат, да ти одрадим то буди сигуран. Каже Бранко, нема
проблема, ситна је он риба. Добро, кад је ситна, ситна.
***
Петнаест
дана пре него што је Вуковић убио Љубу, Мугоша опет направи неко срање са Грком
у Офенбаху. Долазимо ја, Љубо и он. Ја имам канађанку, а џепови исцепани
намерно. Ту тридесетосмица, али је оволики метак за сачму. Није то ово, сачма
буразеру. Ми тамо кад није га препознао онај глупак. Ајде као шатро да попијем
нешто. Ја напоље, кад они кажу нема га. Ја после у Ријеци са женом кад у
новинама кажу Љубомир Магаш ... Боже знаш ли шта је био тај човек? Кад се он
појави Франкфурт је миран ко бубамара. Није ј... полицију кад га тресне, а она
рука му је била сачувај боже. Јак бре, нижи је од мене, али је јак.
Знао сам
га и раније, једну годину дана и нешто јаче.
Нема коментара:
Постави коментар