Краљевачки МагазИН 88

Краљевачки МагазИН 87

Краљевачки МагазИН 86

Краљевачки МагазИН 85

Краљевачки МагазИН 84

Краљевачки МагазИН 83

Краљевачки МагазИН 82

Краљевачки МагазИН 81

Краљевачки МагазИН 80

Краљевачки МагазИН 79

Краљевачки МагазИН 78

Краљевачки МагазИН 77

Краљевачки МагазИН 76

Краљевачки МагазИН 75

Краљевачки МагазИН 74

Краљевачки МагазИН 73

Краљевачки МагазИН 72

Краљевачки МагазИН 71

Краљевачки МагазИН 70

Краљевачки МагазИН 69

Краљевачки МагазИН 68

Краљевачки МагазИН 67

Краљевачки МагазИН 66

Краљевачки МагазИН 65

Краљевачки МагазИН 64

Краљевачки МагазИН 63

Краљевачки МагазИН 62

Краљевачки МагазИН 61

Краљевачки МагазИН 60

Краљевачки МагазИН 59

Краљевачки МагазИН 58

Краљевачки МагазИН 57

Краљевачки МагазИН 56

Краљевачки МагазИН 55

Краљевачки МагазИН 54

Краљевачки МагазИН 53

Краљевачки МагазИН 52

Краљевачки МагазИН 51

Краљевачки МагазИН 50

Краљевачки МагазИН 49

Краљевачки МагазИН 48

Краљевачки МагазИН 47

Краљевачки МагазИН 46

Краљевачки МагазИН 45

Краљевачки МагазИН 44

Краљевачки МагазИН 43

Краљевачки МагазИН 42

Краљевачки МАГАЗИН 41

Краљевачки МАГАЗИН 40

Краљевачки МАГАЗИН 39

-

Краљевачки МАГАЗИН 38

Краљевачки МАГАЗИН 37

Краљевачки МАГАЗИН 36

Краљевачки ДневИНк 35

Краљевачки ДневИНк 34

publishing

Краљевачки ДневИНк 33

Unesite e-mail adresu ukoliko zelite da da svake nedelje dobijate Kraljevacki DnevINk
E-mail address:
Potvrdi

Краљевачки ДневИНк 32

Краљевачки ДневИНк 31

Краљевачки ДневИНк 30

Краљевачки ДневИНк 29

Краљевачки ДневИНк 28

Краљевачки ДневИНк 27

Краљевачки ДневИНк 26

Краљевачки ДневИНК 25

Додељене награде младим књижевним ствараоцима

ПРИЧЕ КОЈЕ ПОКРЕЋУ ЉУДЕ

- Годишњу награду краљевачког Књижевног клуба добила Горана Баланчевић за рукопис збирке прича под називом „Дробљење“. - Награда Богдан Мрвош припала Марку Лештанину за циклус песама „Али то не значи да не могу“

Читаву деценију краљевачки Књижевни клуб додељује награде младим књижевним ствараоцима. Уз финансијску подршку краљевачког привредника Хранислава Милошевића, а у сарадњи са Народном библиотеком „Стефан Првовенчани“ награђени рукопис се сваке године претвара у књигу.

Трочлани жири, који су сачињавали Ана Гвозденовић, Гордана Тимотијевић и Ивана Борисављевић донео је одлуку да овогодишња награда Књижевног клуба припадне Горани Баланчевић за рукопис збирке прича под називом „Дробљење“. Награда поред Повеље подразумева објављивање рукописа у издању Књижевног клуба.

Горана Баланчевић је рођена 1988. године у Краљеву, а драматургију дипломирала 2011. на београдском Факултету драмских уметности. Њена драма „Огложђена“ победила је исте године на анонимном конкурсу Удружења драмских писаца Србије, а Горана је постала прва жена и најмлађи добитник награде Бранислав Нушић. Ова драма имала је јавно читање на конкурсу за жене писце у Шведској, а ускоро ће се у режији Ђурђа Тешића наћи на сталном репертоару Народног позоришта у Београду. Драма Горане Баланчевић „Центар за принудно слетање“ победила је 2012. на конкурсу Млада балканска драма и ускоро ће се наћи на сталном репертоару театра Никола Бинев у Софији. Горана је члан Удружења драмских писаца Србије.

Образлажући награду председница жирија Ана Гвозденовић је истакла да рукопис Горане Баланчевић, иако на тематском плану разноврстан, представља заокружену целину обједињену препознатљивом ликношћу, најчешће припиведача са уочљивим личним аутобиографским карактеристикама и јединственом атмосфером.

Тематско-мотивска разноврсност ауторке креће се од потраге за сопственим идентитетом и сусрета појединца са самим собом, преко његовог односа са партнером, чешће партнерима, мотив различито организовног љубавног троугла варирањем више наврата, као у причи „Дробљење“, до човековог места у заједници и оној најширој, глобалној.

- Једнако ангажована када говори о личним трагањима, емотивним валерима, али и актуелној друштвеној стварности, ова проза исприповедена је са заводљивом лакоћом која читаоца не оставља равнодушним. Испуњена ликовима са маргине, било да је реч о социјалној, психолошкој, или пак сексуалној маргини, луда Цица, штрајкачи, коцкари, жиголо, нимфоманка, бескућник, црна овца, бесполне девојчице, пантогена бића, социопате, психопате, религиозни фанатик, дати у кратким, али упечатљивим описима, скицирани неретко гротескно, свођењем на неколико доминантних, незаборавних карактеристика, Горанина проза добро одражава оно што се у савременим теоријама означава као естетика свакидашњице – наводи Гвозденовић.

Проза Горане Баланчевић обилује феноменима који су постали карактеристични и за наше бивствовање у свету, а који су у јасном нескладу са теоријама, ставовима, постулатима које је пред нас постављала традиционална естетика. Зато јој треба прићи непосредном анализом без предрасуда, делом инстинктивно, управо онако како је Ђило Дорфлес веровао у постали дисхармонијум, да је задатак савременог естетичара.

Губитак средишта, у овом случају брисање просека, уобичајено је, друштвено прихватљиво, оно што се без озбиљнијег образложења у свести већине изједначава са позитивним.

- Како сам наратор каже одсуство младих брачних парова са малом децом, а наместо њих откривање дражи онога што се погледом нуди чим скрене са стазе очекиваног, јасна су намера ауторке и свакако доминантно организујуће начело рукописа.

Потрага за идентитетом неодвојива је од испитивања телесног и сексуалног, а њихова предоминантност сигуран су знак да смо већ на  поменутом терену гротескног. Иако је примера много, јер је реч о једној од многих, али и структурно константи овог рукописа, прича „Краљица џеза“, или „Марионета“, је готова већ својим насловом, као и целином, уосталом открива јасне ауторске интенције.

Вишеструко позивање на мит о андрогеном бићу потреба је и трагање појединца, али и уметника, ствараоца уопште. Стремљење ка апсолутном миру, задовољству и удовољењу сваког порива и сваке страсти унутар граница властитог сопства, истовремено мушког и женског, неиздиференцираног, уствари услов привидног мира и коначног благостања.

Али, и како укупна људска креативност, сви човекови изражени пориви, агонски, који се односе на игру, да би се манифестовали, имају потврду за постојањем једног другог одвојеног од себе, једне противтеже која може да постане партнер, и како се једино подређивањем овог партнера може досегнути стање релативног спокоја и релативног удовољења у којем ће се заментнути стваралачка и родитељска мена.

Када је реч о доминацији телесног и потрази за властитим сопством, а и поменутој стваралачкој мени, тематизовањем игре као симбола креативног и прича навикавањем истопљеног свакако заслужује да буде посебно поменута.

Она је илустративна и то је још један поступак коме Горана радо прибегава. Брзо и вешто, неретко неочекивано, прелажењем са духовитог на не само озбиљно већ и трагично то је најчешће само наговештено.

Смењивање на први поглед лаког, шаљивог, допадљивог и оног што вас прене, збуни, забрине, натера да се замислите. Истовременио итекако друштвено ангажована, критички настројена, ова проза не пропушта да нас макар у кратким сегментима, понекад само једној речи, оштро потресе и из уметничког, психолошког, зашто не и филозофског, поврати у свет аскалног.

Угашене фабрике, радници који штрајкују глађу, месечно плаћање рачуна, свакодневно куповање хлеба и млека, скупе екскурзије, или опаске попут оне из приче „Исповест црне овце“ – каже се у образложењу.

Горанино драматуршко образовање није без значаја за њену прозу. Неретко су у првом плану управо феномени приче и приповедања, драматизације, уметничког стварања уопште. Стваралаштво као игра, стваралац као творац, али и одличан посматрач, како наратор каже. Честе ономатопеје само су једно од вешто примењених занатских средстава која Горанину прозу чине ритмичном и примамљивом за читање. Друго су кратке реченице, честе дијалошке форме, измењене реплике које убрзавају причу и динамичним дешавањима дају подршку из самог текста. Поменутој причи „Дробљење“ као илустрација се могу придружити приче „Срећна Нова година“, или „Олуја“.

Предајући награду дародавац Хранислав Милошевић није могао да не примети да је читајући књигу помислио да ју је написала озбиљна девојка од четрдесет година, а не „дете које је управо побегло из студентске клупе“.

- Пред собом имамо Краљевчанку која ће увек да се враћа овде и деци која остају у Краљеву даје део културе која је врло важна у образовању младих. Много је боље да нам се деца окупљају овде у библиотеци, него по кафићима, да се дрогирају и импутирају лошим технологијама које, ма колико корисне, могу да буду и штетне – истакао је Милошевић.

„Дробљење“ је прва збирка прича Горане Баланчевић која поред њих већ дуго пише драме и сценарија.

- Верујем да ће се многи људи из мог живота препознати у већини прича које су аутобиографске. Такође верујем да ће се неки обрадовати, други можда наљутити или разбеснети, али ја просто нисам могла да се одвојим од критичког мишљења према свему што ме окружује. Да није тих људи, без обзира какви они били, битно је само да су ме они натерали да узмем оловку и нешто напишем, тако да је моја збирка поклон свима њима, волела их ја или не.

Важно ми је да када прочитају приче доживе нешто. Није важно да ли је то лепо, или ружно. Важно је да их моје речи покрену и надам се да ће сви који буду прочитали доживети нешто и памтити те приче – истакла је Горана Баланчевић.

Награда Богдан Мрвош

Пре пуних девет година Књижевни клуб је донео одлуку о додели награде, која носи име рано преминулог краљевачког књижевника Богдана Мрвоша, младим писцима пред којима су тек књижевни изазови. Тиме Књижевни клуб лечи ону врсту болести од које пате Срби и Србија, од заборавности. Књижевни клуб и Библиотека нити заборављају, нити ће заборављати, и отуда и ова награда. Жири Књижевног клуба у саставу Александар Марић, Верослав Стефановић и Милош Милишић одлучио је да награду Богдан Мрвош за 2013. годину, намењену младим краљевачким ауторима, додели Марку Лештанину за циклус песама „Али то не значи да не могу“.

Марко Лештанин је рођен 1986. године у Краљеву. Пише поезију и прозу, а текстове објављује на интернету и у поетским часописима. Члан је Књижевне радионице у оквиру Студентског културног центра у Крагујевцу и један од организатора првог Поетског клабинга у овом граду, а 2011. године је објавио и збирку поезије под називом Ремикс.

Уз нагласак да је Краљево од  вајкада познато као град књижевности градоначелник Драган Јовановић је изразио понос због талената попут добитника овогодишњих књижевних награда.

- Такав град ће увек имати будућност, а Градска управа ће маскимално издвајати не само за књижевност, него за културу уопште. Очекујем да је пред овим младим људима велика будућност и да ће тек добијати награде које су много веће и значајније – истакао је Јовановић.

Краљевачки ДневИНк 24

Владан Глишић председнички кандидат Покрета Двери

ПОРОДИЧНИ УМЕСТО ПОТРОШАЧКОГ МОДЕЛА ДРУШТВА (1)

- Да би Србија могла да опстане у 21. веку потребан је дубоки преображај српске културе, медијског простора и изборног процеса, економског модела и геостратешког правца

Председнички кандидат Покрета Двери на прошлогодишњим изборима Владан Глишић у политички живот Србије укључио се 1987. године као седамнаестогодишњак. У то време постао је један од последњих политичких осуђеника када је због оснивања и деловања тајне омладинске антикомунистичке организације српских националиста казну издржавао у Окружном затвору у Петровцу код Крагујевца.

Првих пет година живота, које одлучујуће делују на формирање личности, провео је на територији Косова и Метохије. Тога је постао свестан управо за време суђења због антикомунистичке делатности када је судски вештак устврдио да Срби са Косова имају појачан осећај за неправду и зато су спремни да се боре против система за који сматрају да је неправедан. А Владан Глишић се са вршњацима борио исписујући антикомунистичке и просрпске графите у Аранђеловцу у време када су Срби почели да дижу глас против онога што се деценијама дешавало под притиском. Већ тада су српска и албанска деца на Косову и Метохији била у све чешћим сукобима што је наговештавало да заједнички живот у будућности није могућ.

Као најстарији од четворо деце Зорке и Негослава Глишића по мајчиној линији води порекло од Лалића из Васојевића које је краљ Александар после Првог светског рата населио у пределима око Приштине. Они су се први нашли на удару шиптарских терориста и балиста већ првих дана Другог светског рата. Иако су им куће паљене, а они протеривани, нису били међу Србима који су напуштали територију Косова и Метохије. По очевој линији Шумадинац, из села Гараша код Аранђеловца, припада породици староседелаца који су ту живели 300 година. То је село на обронцима Букуље из кога потичу Милутин Савић, који је касније узео име Гарашанин, село Илије Гарашанина и Светолика Ранковића. Укорењени Шумадинац имао је прилику да буде рођен на Косову и рано сазна како судбина овог дела земље изгледа из угла Срба из Шумадије и оних са Косова и Метохије.

- То ми даје одређену позицију у којој да могу да схватим шта значи та врста односа према Косову и Метохији према једном реалном политичком смислу какав често људи имају из Шумадије, али у једном дубинском архетипском смислу какав имају Срби који су Косово доживели на својој кожи и који су тамо рођени. То је време комунистичког једноумља када Срби на Косову и Метохији нису смели ни да причају о несрећама и невољама које доживљавају под шиптарским притиском. У својој затвореној средини често су причали о томе, а ја сам као дете имао прилике да слушам и несвестан колико то утиче на моју свест о томе – прича Глишић.

Још у то време Срби и Албанци живели су у изолованим заједницама, а комуникација, без обзира што се говорило о братству и јединству, није постојала. Тадашњи режим је, као изразито антисрпски, све неправде према Србима гурао под тепих што је оставило јак утисак на личност у формирању. Првих пет година живота на овим просторима није било прилике да боље упозна Албанце, јер се дружио само са српском децом. Са дистанце од четрдесет и више година верује да у албанском народу има доста људи који покушавају да живот заснују на нормалним вредностима. У исто време свестан је да, на основу информација које има, тиха већина Албанаца не може да оствари срећу, нормалан живот и будћност у „ономе шо је Тачијева квазидржава и што је терористички крвави импровизоријум који се зове држава Косово, како је зову Американци и Брисел“.

- Наш највећи савезник у борби за повраћај Косова и Метохије у оквире Србије, и одбрану свих вредности које је држава Србија кроз векове доле правила, је потреба у албанском народу да имају нормалан живот. Они неће имати нормалан живот у „Великој Албанији“, неће моћи да остваре нормалну људску срећу у држави у којој се тргује људским органима, наркотицима, проституцијом, врши илегална трговина оружја и шверцују терористичке групе исламског света. У таквом окружењу они не могу да развијају ни своју породицу, ни нормалан живот. Много више тога су имали у оквирима српске државе и мислим да ћемо у будућности, у потреби да се нормално живи, међу Албанцима на Косову и Метохији имати доброг савезника у борби против шиптарског тероризма и страних окупатора, у жељи да повратимо суверенитет Србије на тим просторима – каже Глишић.

После три месеца, које је као малолетник провео у истражном затвору, уследила је осуда на годину дана појачаног надзора органа старатељства. Суђење се одвијало у време чувене Осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије, па пресуде нису биле оштрије. Глишић верује да би он и пријатељи били много оштрије кажњени да је на власти у Србији у то време остала дотадашња политичка елита. Политичке околности деловале су на заташкавање целог случаја, јер после Осме седнице ЦКСКС, и почетка борбе за српске националне интересе, није било у интересу да српски младићи затворени због патриотских разлога, остану у затвору. Апсурдно је у то време деловала чињеница да су они који су га хапсили због борбе за српске националне интересе, и западни модел демократије у који је веровао, преко ноћи постали заговорници националне борбе. То је и био разлог што је од почетка имао дистанциран став према такозваној антибирократској револуцији.

- Суштински та антибирократска револуција била је наставак номенклатуре и у социјалној сфери идеологије криптокомунизма и криптотитоизма који је владао осамдесетих година, па због тога није ни могла на прави начин да решава националне проблеме српског народа. С ове дистанце, после свега што је клика која је дошла после 5. октобра урадила у много горој мери урушавајући националне интересе Србије, схватам да Милошевић и његов режим нису били толико национално штетни колико ће бити они који ће преузети власт од њега.

У исто време, ма колико једни или други изгледали лоши или мање лоши, суштински је корен њихове политичке идеје и духовног хабитуса, оног на чему су заснивали своје вредности, погрешан. Погрешан је јер заборавља да је Србија земља светосавских вредности, земља која мора да се бави одбраном свог идентитета, а бранећи свој идентитет да препозна шта су њене смернице у геостратешком, економском и сваком другом смислу.

То није могла да уради Милошевићева криптотитоистичка номенклатура, а поготово после петог октобра то није могла да уради пронато, проевроунијска, проамеричка номенклатура која је дошла на власт. И једни и други су једнако страни српском бићу, традицији и историји да не могу наћи решења која су добра за овај народ. Искуство деведесетих, у време када смо ја и моји пријатељи који су покренули Двери учествовали у свим борбама против Милошевићевог режима, искуство упознавања како ће изгледати власт тадашње опозиције, искуство власти после петог октобра нас је научило да су све то једнако јалове политике и да све те политике морају да буду стављене под лупу историје. Можда је неко од њих био мање или више патриота, али у суштини су на кормилу државе били погрешни људи за српски народ – верује Глишић.

Због тога је потребан дубоки преображај српске културе, медијског простора и изборног процеса, па самим тим политичке елите, и економског модела, геостратешког правца да би Србија могла да опстане у 21. веку. Двери, као оштри противници уласка Србије у чланство Европске уније и НАТО пакт, а свесрдно подржавају евроазијске интеграције, то отворено говоре.

Покрет Двери се залаже за економски модел супротан садашњем неолибералном капитализму, за породични уместо потрошачког модела друштва и културу идентитета. У њој ћирилица и српски идентитет треба да се поставе као врхунске вредности у друштву, и медији одговарају свом народу, а не тајкунима и заговорницима страних интереса. Тек тако постављене вредности значиће потпуну демонтажу садашњег система. Иако легитимна и коректна Двери су суштински антисистемска организација која се залаже за комплетну демонтажу система који влада у Србији. У том смислу их неки политички фактори и доживљавају као опасност и некога кога треба елиминисати из политичке борбе. Подршка коју су на последњим изборима добили од српског народа учвршћује их у уверењу да то неће бити могуће.

Народ на Косову и Метохији, као и српски народ на многим просторима, био је изигран, веровао је погрешним људима, а то платио прогоном са вековних огњишта, тако да припада највећем избегличком таласу у Европи после Другог светског. За такав положај не може бити крив народ, већ политичка и интелектуална елита која није дорасла улози, па више и није елита већ једна интересна група која себичне интересе остварује на штету свог народа.

- Оно што је горак осећај у свим тим годинама је да смо били толико збуњени у свим геополитичким и историјским околностима да нисмо успели да урадимо ниједну корисну ствар за себе и свој народ. Суштински је требало реаговати на начин да се много бруталније обрачунавамо са тероризмом. То је морало да се ради, а не да се калкулише, морало је да се рачуна на савезништво. Оно је морало да се тражи можда и међу елитама на западу које су у том тренутку могле да имају интерес да реагују против тероризма који је наговештавао да ће бити повезан са исламским залеђем које ће се појавити у међувремену. Морало се реаговати на начин да се оснаже све структуре савремене државе и никако не дозволи улазак агената страног интереса који су вршљали по нашој медијској и културној сцени, па су тако припремили младе генерације да буду спремне да дозволе издајничким елитама да преузму кормило државе. Морало се реаговати на креативнији и много динамичнији начин. С обзиром на околности предоминације евроатланског концепта на целом простору Балкана, када Русија није имала снаге да се супростави, а кад је Кина била далеко, мора човек да буде и блажи у оценама онога што је радио Милошевићев режим, јер су имали много теже околности за борбу него они који су после петог октобра распродавали ову земљу. Они се уопште нису борили за овај народ, него су обећавали да ће отићи у евроунијску земљу дембелију, да ће све бити лепо, а у међувремену пунили џепове и као највећи паразити се односили према свом народу и ресурсима које су узели. Страшно је када сазнате да су они против којих сте се борили деведесетих мање лоши него они који су дошли двехиљадитих – каже Глишић.

У том смислу више нема илузија, јер као народ немамо право на илузије, и немамо право да кажемо битно је променити, па макар ко дошао. После смене Милошевића, склон је веровању да су дошли гори од њега, а можда после смене претходног режима, могу да дођу гори од тог режима.

Основ за такво размишљање је тврдња да се не ради ништа што је претходна власт урадила када је у питању став према решавању коначног статуса Косова и Метохије.

Ништа се, каже он, није учинило ни по питању продаје наших ресурса странцима, подршке геј парадама, генетски модификованим организмима, и свим стварима које су битне за породични живот сваког нашег човека. Ако ова власт није спремна да се са свим тим обрачуна онда може да буде можда и гора од претходне.

- наставиће се -

Краљевачки ДневИНк 23

Посмртни остаци краља Петра Другог у двору

ПОВРАТАК ИСТОРИЈА

Ковчег са посмртним остацима последњег југословенског краља Петра II Карађорђевића, који је преминуо у САД, где је сахрањен у цркви Светог Саве у Либертвилу, стигли су у уторак на београдски аеродрому „Никола Тесла“ после чега су превежени у дворски комплекс на Дедињу.

Дочеку посмртних остатака присуствовали су чланови породице Карађорђевић, Александар II, принцеза Катарина, принчеви Петар, Филип и Александар, премијер Србије Ивица Дачић, саветник председника Републике проф. др Оливер Антић, владика хвостански Атанасије, и представници Одбора за пренос посмртних остатака чланова Краљевске породице. Ковчег је превежен у дворски комплекс на Дедињу, где је привремено похрањен у Цркви Светог Андреја Првозваног, док су му пошту одавали многобројни грађани дуж пута од београдског аеродрома до Краљевског двора. Ковчег са телом краља је, прекривен српском заставом и краљевским регалијама, унет у капелу, где је патријарх српски Иринеј, уз саслужење епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, хвостанског Атанасија и ремезијанског Андреја, служио помен краљу, у присуству чланова краљевске породице, премијера Србије, представника традиционалних Цркава и верских заједница, чланова саветодавних тела Круне и великог броја грађана Београда и Србије који су се окупили испред капеле. После службе, патријарх српски Иринеј је у обраћању присутнима истакао да смо „коначно дочекали овај тужно-радосни дан, дуго жељен и очекиван, дан од историјског значаја за цео српски народ“.

Престолонаследник Александар II, син краља Петра II, нагласио је остварењем сна за целу породицу Карађорђевић дан када су посмртни остаци његовог оца коначно стигли у Србију.

- Мој отац краљ Петар је коначно код куће и ускоро ће бити са својим прецима на Опленцу. Желео бих посебно да се захвалим патријарху српском Иринеју што је овде данас и на свим његовим молитвама. Данас смо се окупили тужним поводом, пуним достојанства и историјског симболизма. Ове године се навршава деведесет година од рођења мога оца краља Петра II, као и седамдесет и две године како је услед инвазије нациста био присиљен да напусти своју вољену земљу и остатак живота проведе у егзилу. Мој отац је умро пре четрдесет и две године, сахрањен у далекој земљи, али окружен пријатељима и људима који су му били одани. Много пута је причао о његовој жељи да се врати кући. Очигледно је толико времена морало да прође и толико историјских догађаја, како би историјска неправда била исправљена, и једна људска жеља била испуњена. Повратак у отаџбину је била највећа жеља мога оца, који је изнад свега волео своју земљу и свој народ. О томе је говорио често, сваки пут када бисмо нас двојица били заједно. Данас се коначно вратио у Србију, у земљу својих предака и својих сународника. Вратио се да би нама помогао да покушамо да разумемо сопствену историју, и да научимо да је поштујемо. Овим чином враћамо себи идентитет, јер како говори и изрека: „Ко себе не поштује, ни други га неће поштовати“. Данас, сви заједно са овога места шаљемо важну поруку свету: „Ова земља одаје почаст свима онима који су учествовали у стварању њене историје!“

Желим веома да се захвалим нашем председнику Србије господину Николићу и председнику Владе господину Дачићу, на овом заједничком подухвату, као и доприносу државног одбора за пренос посмртних остатака чланова краљевске породице Карађорђевића. Захваљујем и свим члановима Владе на великој подршци. Специјалну захвалност дугујемо професору Оливеру Антићу на његовој личној иницијативи и ангажовању овим поводом. Хвала свима који су били истрајни и помогли на овом путу. Вратили смо Краља у његову земљу. Добро дошао кући оче! Слава му – рекао је престолонаследник Александар Карађорђевић.

У капели ће тело краља Петра Другог бити све док у Србију не стигну и посмртни остаци његове мајке краљице Марије, која је сахрањена у Лондону и супруге краљице Александре, сахрањене у Атини, после чега ће бити пренето на Опленац, у Краљевски маузолеј у Цркви Светог Ђорђа.

Ексхумација из Манастира Свети Сава у Либертвилу која практично изведена у тајности, изазвала је огорчење дела српске емиграције у Чикагу. Они преношење тела краља Петра Другог, без испраћаја и последњег поздрава његових сабораца, сматрају неправедним и ниподоштавање емиграције. Заборављају да краљ Петар припада и њима, наводи се у реакцијама објављеним на сајтовима америчке дијаспоре.

Ексхумацији посмртних остатака краља Петра Другог у Манастиру Свети Сава у Либертивилу присуствовало је десетак људи - игуман манастира, Том Караџић, адвокат породице Карађорђевић, Душан Ђорђевић, власник погребног предузећа „Света Гора“ са радницима и српски бизнисмен Бранко Тупањац.

Датум сахране краља Петра II  Карађорђевића у Краљевском маузолеју у породичној крипти на Опленцу биће накнадно одређен.

Влада Србије је септембра прошле године одлучила да се формира Организациони одбор за пренос посмртних остатака чланова породице Карађорђевић у породичну крипту цркве светог Ђорђа на Опленцу, а за председника Одбора именован је председник Србије Томислав Николић.

Биографија Краља Петра II Карађорђевића

Краљ Петар II био је најстарији син краља Александра I и краљице Марије. Рођен је у Београду 6. септембра 1923. године. Образовање је започео у краљевском двору у Београду, после чега је уписао школу Сандроид у Енглеској, одакле се вратио после убиства свога оца у Марсељу 1934. године. Пошто је у време атентата Краљ Петар II имао само 11 година, краљевско управљање земљом пренето је на намесништво. Одлука Кнеза Павла да потпише уговор о ненападању са нацистичком Немачком на почетку Другог светског рата изазвала је жестоке протесте у земљи, који су 27. марта 1941. довели до кризе владе и државног удара. Краљ Петар II је након што је Југославија окупирана заједно са Југословенском владом емигрирао прво у Грчку и Палестину, а затим у Египат. У јуну 1941. године у Лондону се придружио другим монарсима и лидерима европских држава који су избегли пред нацистичком окупацијом. Краљ Петар II није никада абдицирао. У изгнанству је прво живео у Лондону, а последње године живота провео је у Америци, где је после дуге и тешке болести умро 1970. године. Сахрањен је у ставропигијалном манастиру Светог Саве у Либертвилу, недалеко од Чикага у држави Илиноис.

Краљевачки ДневИНк 22

Беседа патријарха Иринеја на свечаности отварања године Миланског едикта

ОПШТЕЦИВИЛИЗАЦИЈСКА ТЕКОВИНА

Захваљујући цару Константину и његовим следбеницима Србија била, а и данас је, органски део оне Европе која се поноси хришћанским наслеђем, слободом и културним достигнућима

Прошло је 1700 година од доношења Миланског едикта, којим је Свети Цар Константин Хришћанима гарантовао право да Господа Исуса Христа слободно прослављају. Пред нама је велики догађај, али и прилика да се после много векова упитамо: шта је тај акт значио за Цркву Христову, после три века прогона хришћана у Римској империји због тога што су проповедали Благу вест Светог Јеванђеља и сведочили Христа Васкрслога и што се нису уклапали у слику и поредак обоготворених императора.

Стога су хришћани били стављени ван закона као људи који проповедају „недозвољену веру“. Многи мученици из тог времена чијем се храбром сведочењу Истине дивимо, међу којима су и ранохришћански мученици са ових наших простора (Свети Флор и Лавр из Улпинане (данашњи Липљан), Свети Емил и Стратоник (Београд), Свети Ерасмо Охридски, Светих 150 мученика сирмијских (Сремска Митровица), испуњавају календар Свете Цркве Христове. Заслугом Светог Цара Константина хришћани су постали слободни. Постали су део друштва са правима која су имали и људи других религија, са имовином и слободом рада и деловања. Тим едиктом је Цркви гарантована слобода, по речима царским: „да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери коју би желели, као и било којој божанској или небеској ствари, да би могли и ми и сви који су под нашом влашћу добар и миран живот водити“.

Ова 2013. година је прилика да сагледамо колико је Хришћанство заслужно за преображај који је учинило у незнабожачком и идолопоклоничком античком свету. Зато је овај јубилеј велики дар који нам Бог дарује, дар који подразумева одговорност: да видимо колико смо Христови, колико је Бог са нама и ми са Њим. Не смемо се правдати временом и говорити како су у овом нашем времену скоро све вредности погажене. Ми смо ту да се у години овог великог Јубилеја покажемо способним превазићи сваку кризу; да смо спремни жртвовати се за истинску слободу и људско достојанство, за ону слободу и оно достојанство које нам је Христос даровао. Ово је тренутак, не само да се поносимо тиме што је Цар Константин „апостол међу царевима“ рођен у Нишу, већ да се угледамо на његов духовни преображај и сагледамо плодове које је тај преображај донео у уметности, култури, музици, науци, књижевности – једном речју, колико је допринео људском животу уопште.    

Овај Равноапостолни Цар, који је владао по Божјим законима на корист и добробит заједнице, био је духовни узор потоњим владарима, а нарочито онима из нашег рода. О томе сведоче споменици средњовековне књижевности, у којима су српски владари приказани на „подобије Константиново“, као „Нови Константин“. Владари из Немањине лозе су често поређени са Царем Константином. Архиепископ Данило II, говорећи о победама Светог краља Милутина, сматра да је он „сличан славном Константину“, док се Свети Стефан Првовеначани, у своме Житију Светом Симеону, моли да крст буде симбол и средство благословене победе, и да помаже његовом оцу „као древноме Цару Константину“. У Краљевој задужбини, манастиру Светог Николе Дабарског, постоји монументална композиција Константинове победе над Максенцијем, коју истраживачи упоредо стављају са Краљевом победом на Велбужду. Цар Душан, такође, доносећи свој Законик, тражи историјски основ у Константиновој личности и делу. У пропратној повељи каже се: „Бог по својој милости... мене премести од краљевства на православно царство. И све ми даде у руке као и великом Константину цару...“

Настојећи да буду „Константиновог рода“, наши свети преци, „честити и Богу приступачни“, остварили су и оставили нам велика дела на пољу науке, политике, културе, цивилизације... Зато је Србија била, али и данас јесте, органски део Европског континента, оне Европе која се поноси хришћанским наслеђем, слободом и високим културним достигнућима. 

Ово славље вечерас у Нишу, и сва друга која ће бити у овом граду, али и у Београду и другим местима у току године, помоћиће нам да се речи Миланског едикта и данас, након 1700 година, чују и зазвуче савремено; јер су, нажалост, савремени и прогони и страдања широм света, у нашем суседству, па и код нас, а нарочито на Косову и Метохији.

Милански едикт је општељудска и општецивилизацијска тековина актуелна у сваком времену, па и у овом нашем. Колико ћемо ми принети плодова и оставити својим потомцима зависи од нас – колико смо спремни да, попут Светог Константина Великог и његове мајке Свете Царице Јелене, лично доживимо непоновљиву и јединствену личност Господа Исуса Христа, да се у Њему огледамо, и да као плод тог чудесног и тајанственог сусрета остваримо апостолску мисију Цркве у свету. Зато је свечано обележавање овог Јубилеја подстрек да још истрајније сведочимо Господа Христа да би и други, видевши наша добра дела, прославили Оца нашега Који је на небесима.

Свети Цар Константин је својим едиктом омогућио слободно исповедање Хришћанства у мору паганског света. Протекло време од 1700 година је гаранција да нико данас не треба да се плаши наше Свете Цркве, јер је она управо надахнута едиктом, истрајна у неугрожавању било чије слободе вере и савести. Таквим односом према другима на најбољи начин сведочимо снагу и љубав којом нас Христос и Свети Цар Константин уче и данас.

Овом вечерашњом свечаношћу проглашавамо 2013. годину, годином Миланског едикта.

Краљевачки ДневИНк 21

Србија на раскрсници

ЗАШТО ЕВРОПСКА УНИЈА, А НЕ РУСИЈА

Анализа економских аспеката односа Србије са Русијом и Европском унијом треба да допринесе објективнијој  процени интереса земље у грађењу односа са ова два актера

Када је пре годину и по дана у оквиру Европског покрета у Србији настао Истраживачки форум основни циљ је био да се предложе решења заснована на аргументима и рационалном приступу истраживањима која би допринела правилном позиционирању земље у односу на значајне актере, пре свега Европску унију и Руску Федерацију. У оквиру деловања створена је идеја да се направи анализа економских аспеката односа са Русијом и са Европском унијом како би могло објективније да се процењује шта је интерес Србије у грађењу односа са ова два актера.

Иако Србија има економске односе са великим бројем земаља њена трговина је концентрисана на мали број трговинских партнера. Најзначајнији је Европска унија која је у 2011. години примила 56 одсто српског извоза. Следе земље региона, удружене у ЦЕФТА, и на крају Руска федерација са само 7 посто. Када се анализи прикључе и земље ЦЕФТА које имају аспирације да уђу у Европску унију, онда обим и значај ЕУ расте, јер је 80 посто српског извоза усмерено ка њој.

У структури извоза Србије готово да је занемарљиво учешће индустријских производа тако, да гро чине пољопривредни производи и полупроизводи који извознику доносе мали профит. Основни услов за промену структуре извоза је што бржа реиндустријализација земље. Половина добара које Србија увози долази из земаља чланица Европске уније, док Руска федерација учествује са само 13,2 процента, а значајан део тога припада енергентима.

Када се упореди структура извоза Србије у Европску унију и Руску Федерацију нема значајније разлике, сем што се у ЕУ извози нешто већи обим готових производа. У складу са Споразумом о стабилизацији и придруживању, који је Србија са Европском унијом потписала 2009. године, у земље чланице се без царине и ограничења извозе индустријски и пољопривредни производи, осим четири за који постоје тачно дефинисане квоте, а односе се на 180 хиљада тона шећера, 8700 тона телетине, 55 хектолитара вина и 10 тона пастрмке и шарана. Проблем наше пољопривреде састоји се у томе да не може да искористи ове квоте. У првих десет месеци 2011. године Србија је извезла телетине за једва 7,2 процента одобрене квоте. Насупрот увреженом мишљењу да је Србија велики извозник пољопривредних производа овај податак делује прилично поражавајуће.

Према истом споразуму Србија фазно либерализује тржиште за производе из земаља Европске уније док за 20 до 23 посто пољопривредних прозвода задржава царине. Једина је од земаља региона која је обезбедила задржавање сезонске заштите за одређен број осетљивих пољопривредних производа који се увозе из Европске уније.

Поред готово неограничених могућности за извоз мало је познато да је Србији дозвољен и неограничен транзит робе преко земаља чланица Европске уније према тржиштима Русије, што има позитиван ефекат на трговину. Како се 95 одсто извоза до Русије транспортује камионима ова повољност је знатно допринела повећању извоза у ову земљу.

Примена Споразума о стабилизацији и придруживању је у 2011. години умањила приход од царина на увоз за 466 милиона евра. У исто време корист од преференцијалног извоза српске привреде, на основу истог споразума, износи милијарду и 500 милиона евра. Ако се има у виду да су новац који би потрошили на царине грађани Србије уложили у штедњу и додатну потрошњу, а тако кроз ПДВ део средстава вратили државном буџету, онда су губици знатно мањи него што би то поједини критичари желели да прикажу.

Истраживање показује да Споразум о стабилизацији и придруживању пружа још неке повољности пре свих заштиту држављана Србије који се налазе на легалном раду у земљама Европске уније. Споразум им је омогућио да не могу бити дискриминисани по основу држављанства у погледу услова рада, накнаде или отпуштања са посла које је све присутније и у земљама уније. Према подацима Светске банке из 2009. године износ дознака које долазе у Србију достигао је 5,5 милијарди евра. Под претпоставком да само трећина запослених у иностранству долази из земаља Европске уније може се закључити да је бар једна милијарда и 500 милиона евра стигло у земљу захваљујући Споразуму о сарадњи и придруживању.

Економске односе Србије и Европске уније карактерише и бесповратна помоћ за развој земље. Буџетска помоћ од 2000. године износи 2,4 милијарде евра, иако у њој нису представљене појединачне донација земаља уније. Због чињенице да није чланица Европске уније само по овом основу Србија губи милијарду евра годишње. Земља чланица из фондова уније може годишње да добије максимално 4 одсто бруто домаћег производа. Примењено на српски буџет то би износило 1,2 милијарде евра, што је знатно више од 200 милиона колико тренутно годишње добијамо.

До распада Југославије почетком деведесетих година прошлог века половина извоза бивше државе у Русију одлазила је из Србије. Од тог периода економска размена је претрпела значајне промене и трансформације. Трговински односи Србије и Русије дефинисани су Споразумом о слободној трговини, који је потписан 2000. године. Протокол који је донекле изменио овај споразум је потписан 2011. године. Основни принцип Споразума омогућава слободну трговину са изузетком списка роба на које се и даље наплаћује царина. На том списку је 39 производа из Србије међу којима су месо, сир, шећер, пенушаво вино, цигарете, гуме, тканине од памука, компресори за расхладне уређаје, трактори и аутомобили.

На списку 17 производа на које се при увозу из Русије плаћа царина налазе се пнеуматске гуме, славине, вентили и слични уређаји, моторна возила за превоз особа, путнички аутомобили и друга моторна возила и моторна возила за превоз робе. Иако се значај споразума посебно потенцирао у време предизборне кампање у Европском покрету истичу да су његови домети прилично скромни. На тржиште Русије у 2011. години извезено је робе за 600 милиона евра, док је увоз из ове земље три пута већи. Разлози томе су бројни, а један од њих је да се међу производима који су ослобођени плаћања царине не налазе они који би лако могао да пронађу купца на руском тржишту. Друго важно ограничење је ниво производње коју наша привреда може да оствари да би била конкурентна, али и неорганизован и неадекватан наступ српских компанија на том тржишту.

Једно од кључних ограничења, које има дугорочни ефекат, је питање транспорта робе. У структури робе која се извози на руско тржиште преовлађују расути терети који се превозе камионом што драстично подиже крајњу цену. Железница не може да се користи због различитих стандарда тако да као најефикснији остаје превоз Дунавом према Црном мору који није у довољној мери развијен да би српски извоз био конкурентнији на руском тржишту. Транспорт Дунавом не користи се јер продукција наших фирми није толика да може да напуни баржу која може да плови и Дунавом и Црним морем, а уколико се роба претовара у Констанци опет се трошкови транспорта значајно повећавају.

Најзначајнији инфраструктурни пројекат за Републику Србију је изградња Јужног тока, јер подиже ниво енергетске безбедности, а очекује се и пад цена овог енергента на нашем тржишту што би требало да повећа конкурентности српске привреде. Упркос томе снабдевање гасом ваљало би обезбедити и из алтернативних извора, па би било добро да се Србија укључи у изградњу гасног прстена и гасним инсталацијама повеже са суседима, пре свега Румунијом и Бугарском које имају значајне изворе овог енергента. Овај пројекат је започет потписивањем уговора са бугарским премијером у Бриселу, а прва траса треба да повеже Ниш и Димитровград са бугарском границом.

На даљи развој односа Србије и Руске Федерације неминовно ће утицати и приступање Русије Светској трговинској организацији што ће условити смањење просечног царинског оптерећења на увоз робе, а очекује се да ће увозне царине у Русији са 10 бити смањене на просечних 7,8 посто. Када царина за увоз пољопривредних производа буде снижена за целих 30 процената наши производи ће се на руском тржишту срести са конкурентским производима из других земаља, па ће и ефекти заштите коју обезбеђује Споразум о слободној трговини бити далеко мањи.

Главни извозни адут Србије биле су свеже јабуке.  Уласком Русије у Светску терговинску организацију царина ће са 10 бити скинута на 6 центи по колограму. До 2017. године биће спуштена на 3 цента што ће ићи на руку највећим светским произвођачима Кини, Чилеу и Француској које немају ограничења у транспорту која има Србија.

Како ни 11 година после потписивања у руској Думи није ратификован Споразум о слободној трговини са Србијом, Русија га није ни пријавила Регионалном комитету који омогућава увид земљама чланицама Светске трговинске организације у његов садржај. То знатно повећава ризик српских компанија које планирају значајне инвестиције у капацитете како би извозили на руско тржиште. Он се састоји у томе да споразум може бити укинут, или измењен, што би Србију додатно ставило у неповољнији положај.

Европска унија бележи дефицит у економској сарадњи са Русијом која је њен трећи увозни партнер, а када је реч о извозу четврти. Процењује се да од укупног броја 75 посто страних директних инвестиција у Русији долази из земаља чланица Европске уније, док у структури извоза највеће учешће, са око 80 посто, имају енергенти. Значајно за Србију је да је структура робне размене Европске уније и Русије веома слична стуктури коју Србија има са Русијом. Уласком Србије у Европску унију Споразум о слободној трговини ће престати да важи, а Србија ће примењивати Споразум о партнерству Европске уније и Русије који је на снази од 1997. године.

Упркос кризи Европска унија је кључни инвестициони партнер Србије, а Споразум о сарадњи и придруживању омогућава српским извозницима приступ тржишту од пола милијарде становника.

На основу анализе дефинисане су препоруке које би требало да унапреде економску сарадњу Србије са Европском унијом и Русијом, а прва указује на неопходност наставка процеса економских интеграција. С тим у вези требало би учинити све како би се створили услови за почетак преговора о равноправном чланству Србије у Европској унији. Претпоставља се да је овај оквир најбољи за изградњу и реиндустријализацију српске економије, и подизање нивоа продуктивности, што ће омогућити да наши производи буду конкурентни и на руском тржишту. Друга препорука подразумева неопходност израде стратегије и програма мера реиндустријализације земље како би нова индустријска политика, која треба да се заснива на спровођењу структурних реформи и инвестиција у све видове инфраструктуре, унапредила структуру извоза.

Неопходно је предузети и све мере подршке пољопривреди како би се искористили сви потенцијали које пружа Споразум о сарадњи и придруживању, али и Споразум о слободној трговини са Руском Федерацијом у извозу пољопривредних производа. Прва од мера која би требало да осигура пласман роба на руско тржиште је ратификација поменутог споразума, а друга, која значајно треба да унапреди извоз дугорочног је карактера, и подразумева изградњу ефикасног систем транспорта на Дунаву као најделотворнијег за транспорт робе из Србије. За процес европских интеграција и развој економских односа са Руском Федерацијом важно је и учешће Србије у имплементацији Дунавске стратегије коју је креирала Европска унија.