Беседа патријарха Иринеја на свечаности
отварања године Миланског едикта
ОПШТЕЦИВИЛИЗАЦИЈСКА ТЕКОВИНА
Захваљујући цару Константину и његовим следбеницима Србија била, а и данас
је, органски део оне Европе која се поноси хришћанским наслеђем, слободом и културним
достигнућима
Прошло је 1700 година од доношења Миланског
едикта, којим је Свети Цар Константин Хришћанима гарантовао право да Господа
Исуса Христа слободно прослављају. Пред нама је велики догађај, али и прилика
да се после много векова упитамо: шта је тај акт значио за Цркву Христову,
после три века прогона хришћана у Римској империји због тога што су проповедали
Благу вест Светог Јеванђеља и сведочили Христа Васкрслога и што се нису
уклапали у слику и поредак обоготворених императора.
Стога су хришћани били стављени ван закона
као људи који проповедају „недозвољену веру“. Многи мученици из тог времена
чијем се храбром сведочењу Истине дивимо, међу којима су и ранохришћански
мученици са ових наших простора (Свети Флор и Лавр из Улпинане (данашњи Липљан),
Свети Емил и Стратоник (Београд), Свети Ерасмо Охридски, Светих 150 мученика
сирмијских (Сремска Митровица), испуњавају календар Свете Цркве Христове.
Заслугом Светог Цара Константина хришћани су постали слободни. Постали су део
друштва са правима која су имали и људи других религија, са имовином и слободом
рада и деловања. Тим едиктом је Цркви гарантована слобода, по речима царским:
„да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери
коју би желели, као и било којој божанској или небеској ствари, да би могли и
ми и сви који су под нашом влашћу добар и миран живот водити“.
Ова 2013. година је прилика да сагледамо
колико је Хришћанство заслужно за преображај који је учинило у незнабожачком и
идолопоклоничком античком свету. Зато је овај јубилеј велики дар који нам Бог
дарује, дар који подразумева одговорност: да видимо колико смо Христови, колико
је Бог са нама и ми са Њим. Не смемо се правдати временом и говорити како су у
овом нашем времену скоро све вредности погажене. Ми смо ту да се у години овог
великог Јубилеја покажемо способним превазићи сваку кризу; да смо спремни
жртвовати се за истинску слободу и људско достојанство, за ону слободу и оно
достојанство које нам је Христос даровао. Ово је тренутак, не само да се поносимо
тиме што је Цар Константин „апостол међу царевима“ рођен у Нишу, већ да се
угледамо на његов духовни преображај и сагледамо плодове које је тај преображај
донео у уметности, култури, музици, науци, књижевности – једном речју, колико
је допринео људском животу уопште.
Овај Равноапостолни Цар, који је владао по
Божјим законима на корист и добробит заједнице, био је духовни узор потоњим
владарима, а нарочито онима из нашег рода. О томе сведоче споменици
средњовековне књижевности, у којима су српски владари приказани на „подобије
Константиново“, као „Нови Константин“. Владари из Немањине лозе су често
поређени са Царем Константином. Архиепископ Данило II, говорећи о победама
Светог краља Милутина, сматра да је он „сличан славном Константину“, док се
Свети Стефан Првовеначани, у своме Житију Светом Симеону, моли да крст буде
симбол и средство благословене победе, и да помаже његовом оцу „као древноме
Цару Константину“. У Краљевој задужбини, манастиру Светог Николе Дабарског,
постоји монументална композиција Константинове победе над Максенцијем, коју
истраживачи упоредо стављају са Краљевом победом на Велбужду. Цар Душан,
такође, доносећи свој Законик, тражи историјски основ у Константиновој личности
и делу. У пропратној повељи каже се: „Бог по својој милости... мене премести од
краљевства на православно царство. И све ми даде у руке као и великом
Константину цару...“
Настојећи да буду „Константиновог рода“,
наши свети преци, „честити и Богу приступачни“, остварили су и оставили нам
велика дела на пољу науке, политике, културе, цивилизације... Зато је Србија
била, али и данас јесте, органски део Европског континента, оне Европе која се
поноси хришћанским наслеђем, слободом и високим културним достигнућима.
Ово славље вечерас у Нишу, и сва друга која
ће бити у овом граду, али и у Београду и другим местима у току године, помоћиће
нам да се речи Миланског едикта и данас, након 1700 година, чују и зазвуче
савремено; јер су, нажалост, савремени и прогони и страдања широм света, у
нашем суседству, па и код нас, а нарочито на Косову и Метохији.
Милански едикт је општељудска и
општецивилизацијска тековина актуелна у сваком времену, па и у овом нашем.
Колико ћемо ми принети плодова и оставити својим потомцима зависи од нас –
колико смо спремни да, попут Светог Константина Великог и његове мајке Свете
Царице Јелене, лично доживимо непоновљиву и јединствену личност Господа Исуса
Христа, да се у Њему огледамо, и да као плод тог чудесног и тајанственог
сусрета остваримо апостолску мисију Цркве у свету. Зато је свечано обележавање
овог Јубилеја подстрек да још истрајније сведочимо Господа Христа да би и
други, видевши наша добра дела, прославили Оца нашега Који је на небесима.
Свети Цар Константин је својим едиктом
омогућио слободно исповедање Хришћанства у мору паганског света. Протекло време
од 1700 година је гаранција да нико данас не треба да се плаши наше Свете
Цркве, јер је она управо надахнута едиктом, истрајна у неугрожавању било чије
слободе вере и савести. Таквим односом према другима на најбољи начин сведочимо
снагу и љубав којом нас Христос и Свети Цар Константин уче и данас.
Овом вечерашњом свечаношћу проглашавамо
2013. годину, годином Миланског едикта.
Нема коментара:
Постави коментар