Литургија
Светог Јована Златоустог и прва литургија администратора Жичке епархије.
Беседа
после Јеванђеља
Када нас
црква божија подсећа својим песмама, химнама и богослужењима увек подсећа на
радост Божића, на прослављање доласка Бога на земљу, доласка сина божијега
зачетог од Дуга Светога и Пресвете Богородице. Он се браћо и сестре родио на
земљи да би нас смртне пролазне, да би анма даровао живот вечни, бесмртни и
непролазни. Зато хришћано када прослављају име божије, када прослављају његову
љубав прослављају оно што је Бог највише учинио за човека а то је што је
показао љубав да се он као Бог оваплоти, да прими тело да се роди, да дође на
овај свет, да буде једнак са нама и један од нас како кажу свети оци. Да буде у
свему што смо ми осим у греху и да нама пролазнима објави и дарује живот вечни,
да нам дарује непролазна блага које ејдино Бог може дати човеку и да би човека
уздигао на небу.
Заиста
браћо и сестре доласком сина божијег у свет његовим рађањем отворила се небеса,
рај се отворио и човек је поново враћен у рај. И да није било његовог
оваплоћења, да није било његовог рођења рај би за нас био затворен. Једино би
био пакао отворен.
Али он је
дошао и пошао за човеком за круном свога стварања а све из љубави своје иако је
човек њему окренуо леђа. зато Бог увек кад ми молитвама разговарамо са њим он
нас пита хеј човече где ћеш ти од мене. Да се на небо попењеш, ја сам тамо. Да
сиђем у пакао и ти си тамо. Где ћеш ти човече од мене. Шта тражиш другога поред
мене. Осим човека као иконе божије тражиш ли лекара. Па ја сам највећи лекар.
Тражиш пријатеља. А ко је нама највећи прикјатељ браћо и сестре. Тражимо ли
оца. Зар имамо већег оца од њега браћо и сестре. заиста немамо и све је то Бог
показао својим рођењем браћо и сестре.
Зато
прослављајући Бога ми у ствари прослављамо његову љубав јер његова љубав и
долазак на свет уствари браћо и сестре је сједињење неба са земљом. Сједињење
људи са Богом. Његово рођење уствари јесте управо појава небескога мира на
земљи и у исто време позив свим људим ана мир и узајамно праштање.
Данас је
оданије Божића или како наш народ каже Мали Божић. МИ старији знамо а хвала
Богу и овај млађи свет све више урађа у цркву Христову. То је оно што је радост
за цео народ, цело човечанство. Ми смо знали да није се сме Божић дочекати а да
неко буде са неким у свађи. Мирили су се највећи непријатељи. Зато је и кад смо
ратове ратове ратовали наш народ знао пред велике празнике ратна адејства
спусти и да се мири чак са непријатељима. То може велика душа човекова да кроз
Бога види и непријатеља, да кроз њега љуби непријатеља.
И то је
оно та виша вредност љубави за коју Христос каже љубите и непријатеља свог. Ми
људи обично волимо оне који нас воле. То је добро али није добро ако они који нас
љубе нама дозвољавају да радимо и оно што не треба. То нам нису пријатељи.
пријатељ је да ти каже хришћански не надмено, не гордо него хришћански да каже
брате, пријатељу, сестро, није ти то добро. Ако сте пријатељи онда ћеш га
полсушати јер како може пријатељ пријатеља да увреди. Може само ако прекине
пријатељство а пријатељство се прекида кад нестане Бога међу пријатељима. То је
разлог зашто је БОжић, и не само Божић, него све што је у цркви позвано и
призвано браћо и сестре на на праштање. Зато је Божић дан у који је људима
засијала управо та светлост боговиђења. И човек нема кад нема бога у себи он је
у мраку, он је у тами. А светлост и тама имају ли шта заједничког. Немају.
Зашто тама мрзи светлост. Зато што открива оно што је у тами. И да није
светчлости ми не би ни знали шта се у тами догађа. Е то је та светлост коју је
Христос донео са собом, то је та севтлост која просвећује и освећује свакога
човека који долази на свет браћо и сестре. И зато кажемо човек без Бога је у
тами.
А чим Бога призове, чим Богу приђе, чим се
Богу покори, чим покаже смирење љубави и веру од тог човека се тама разилази.
Он почиње да сагледава управо тим духовним очима драги моји. И зато је врло
важно браћо и сестре да пре собом, да пред очима духовним имамо ту бесконачну
љубав божију, да се сећам озашто је господ дошао. Дошао је ради нас, ен ради
себе. Све је претрпео, и гоњење и распеће и пљување, све, све, све ради нашега
спасења. А зашто је то урадио. Само из љубави.
Један свети отац каже да је љубав божија
просто натерала Бога да дође у свет да поново свет подигне и дага врати ттамо
где је његова намена. Зато Јевађеље каже ми немамо посотјаног града овде. наш
је град горе на небу. И зато је хришћански, и зато хришћанин увек треба о томе
да рзмишља, или како свети оци кажу ходит иземљом а мислити на небу. И кад
човек ходи земљом а стално мисли на Бога и оно што је горе где је Бог онда се
он и уздиже браћо и сестре од овог привременог земаљаког. Онад он постаје
радостан јер има Бога у себи а акад је Хришћанин радостан он се по речима
Апостола Павла са радоснима радује а са тужнима тугује. То је Хришчанство браћо
и сестре да осетимо бол, рану и тугу другог другог човека и да тај бол, и ту
рану и ту тугу осетимо као своју. Онда ти показујеш да си Хришћанин. Није
Хришћанство у неком филозофирању, надмудривању него је Хришћанство у љубави, не
у знању него у љубави. Апостол Павле каже знање надима а љубав изграђује. Дајмо
своје хришчћанство и своју припадност отврдимо делима а не речима самим.
Иако Господ тражи од нас да и речима и делима
и јавно и тајнио исповедамо име Божије. Зашто. Зато што је име његово једино
под којим се ми спасавамо. Зато нека је увек благословен Бог који нас сабира
браћо и сестре око имена свога као што нас је и данас сабрао на овој светој
литургији, да миосетимо оно што нам литургија даје.
А шта на даје литургија. Даје нам Бога браћо и
сестре. Своди нам Бога на земљи и сев оно што је на небу, а људе који то осете
и доживе на литургији уздиже на небо. Шта нам још даје литургија. Даје нам
радост. Зато је преподобни Јустин Ћелијски говорио Не могу да замислим тужног
човека тамо где се служи литургија.
Зато ми на крају литургије кажемо да смо
примили Духа Светога, да смо видели севтлост неприступачну, и да управои са тим
Духом Светим кога примамо и којим се седињујемо са Богом преко свете тајне
причешћа и те светлости која обасјава и нас овакве какви јесмо да том севтлошћу
зрачимо и по сведочимо и кад изађемо на врата ове цркве, и кад се серетнемо са
другима да нас препознају да смо били на литургији, тојест да смо били на небу
браћо и сестре.
Сваки је храм арче неба на земљи. Зато то
терба увек да нас подсећа када уђемо на литургију да улазимо на небо браћо и
сестре. Неко ће рећи па ја нисам ни видео Бога а био сам у цркви. Е, што ганиси
видео немој да се чудиш, него се чуди ако ганиси осетио. А не можемо га осетти
и нисмо га осетили ако га ставили Бога у срце. Бог не борави у богатом смилсу
уу смислу материјалног богатства. Бог борави у чистом срцу. Зато и кажемо благо
онима који су чистог срца а не који су богатога срца да ће они Бога видети.
Шта тражи Бог од нас. Не тражи
много верујте. Он тражи од нас само жељу и вољу да будемо божији и ољи људи. А
кад имамо жељу, кад имамо вољу и кад мало унесемо свога труда и подвига ту је
сила божија браћо и сестре. Ту је тај светиљ који нам помаже, који нас чисти,
јер ко је достојан да буде на таквом парчету неба да буде на литургији. Нико.
Мислите да је владика достојан да служи литургију. Није. Зато ми и читамо ту
молитву и кажемо да нико није достојан да приђе ни да се приближи а камоли да
служи литургију. Али ми се уздамо у милост божију, у љубав божију, у благодат
божију браћо и сестре. У Духа Светога који чисти, прочишћава и освећује и ако
смо са том надом и ако тако приступамо онда ћемоосетити Бога. Бог не тражи од
нас да му принесемо као што су цареви у његовом рођењу принели му злато, Либан
и Смирну како се каже у Јеванђељу, тражи да покушамо да му принесемо чисто
срце. на крају крајева ако и немамо чисто срце да му акежмо искрено у смирењу у
молитви Боже ево ти мога срца, ево ти моје дуже, ево ти мојих мисли, не могу да
урпављам са њима. Али ми живимо у свету у коме је више оних негативних него
позитивних особина. Живимо у времену која су велика и са искушењима. И зато
некако просто и гушимо душу своју, не дамо јој да се уздигне горе али ми је
некако стално притискујемо, чак и сами себи много више правимо мука, невоља и
искушења него што их уопште има. зато морамо дати одушка души да она која је
боголика тражи Бога. Зато цар Давид каже жељна је душа моја Бога живога браћо и
сестре. Е тај живи Бог дошао је на Божић и помирио небо и земљу и помирио људе
са собом браћо и сестре. Зато славећи Божић ми славимо ту неисказану љубав
божију коју је Бог према нама и стално излива. И тражи од нас само олико даму
на на божанску одговоримо човечанском љубављу. На крају крајева и кад добиејмо
дар до човека ми бар из културе кажемо хвала ти брате, хвала ти пријатељу што
си ми дао тај дар. Шта да кажемо за ту љубав божију. Зашто њему не кажемо хвала
ти Боже и благодарим т иза ту велику љубав. Све су то просте ствари а ми знамо
чак и да их искомпликујемо браћо и сестре. Па сад имислимо ја не могу да будем
бољи нећу да се трудим. Не могу ја да испуним закон божји, не могу заповести
божје да испуним, оне су недостижне за мене, недокучиве. Није истина браћо и
сестре. Нису оне тешке. Ништа што је дБог дао човеку није тешко. Али, шта је
тешко. Тешко је да се ја ослободим самога себе, да се ослободим ружних мисли,
ечи, дела, навика, сласти, стрсти. То је тешко, а кд тога с е ослободимо онда
нас дух свети води и руководи и доводи тамо где треба. Зато кажем љубав божју
ми прослављамо јер је Бог заволео нас пре него што је постао свет. И зато се
каже он пре заволе нас него што ми заволесмо њега. Зато браћо и сестре волимо
једни друге, праштајмо једни другима., Не можемо бити а да сен замеримо једни
другима али праштање је веће од свакога греха. И зато право покајање даје и
право радовање. Зато у српском народу постоји реченица која каже покајање је
радовање. Како је лепо родитељима кад се дете покаје што се огрешило о свог
оца. Пуни смо радости браћо и сестре што нам се дете покајало. А шта да кажемо
за ту љубав божију којом нас он тално грли и тражи да се ми покајемо не ради
њега него ради нас. Дао нам је Бог браћо и сестре и наредио просто да тако
кажем иако нема наређења Бог свакоме даје на слободу да се определи да волимо
једни другога љубављу која не тражи своје, која се не горди браћо и сестре,
која све трпи и свему се нада. нама је данас потребна радост божија, нама је
потребна снага како бисмо могли у времену у коме живимо да се радујемо и да се
надамо да ће нас Бог спасти. И спасиће нас ако желимо и ако будемо у цркви
његовој ми ћемо бити спашени. Али, ако нисмо у цркви љеговој да смо ен знам
какви моралисти дане знам каква добра
дела чинимо нећемо се спасти ер нема спасења без цркве нема спасења без
заједнице. Зато аАпостол Павчле кад говори хришћанима о цркви да воде дачуна
како живе у цркви он каже ко поквари цркву поквариће њега Бог.
Ми смо ту у цркви и хоћемо таквог
Христа, рођеног, страдалног, васкрслог, преображеног, вазнесеног Христа који је
не само Бог него и Бог и човек, и он ћенас да разуме зато што је и Бог и човек.
Сами да ми разумемо његову љубав и даму на љубав одговоримо у свом животу.
Излазак његов пред лице божије. Од
срца благодарим свима лекарима на првом месту клоји су енсебичну љубв показали
и оно што је до човека у њиховој моћи што су учинили да му олакшају задње
данае. И нису ту само лекари. Ту су браћа свештеници, монаси, благоверни народ
и у име свих њих благодарим енка им господ молитвама светим учини да и даље
добро чините. По речима Апостола Павла добро чините да ва мсе не досади. У то
име одлучили смо даодликујемо поједине особе.
Јован по милости божјој епископ
шумадијски и администратор и мисотогљуститељ епархије жичке др Душици
Александровић специјалисте онкологије Здравственог центра „Студеница“ у Краљеву
за несебичну и самоодрицајућу љубав
према Епархији жичкој и Српској православној цркви додељујемо ову захвалницу
призивајући на њу и домаћу цркву њену божију благослов. О празнику рождества
Христовог 2012. године а двадесете године нашег архијерејског служења Господу.
примарију др Ради Новаковић,
специјалисти опште медицине начелнику Службе кућног лечења Здравственог центра
студеница за несебичну и самоодрицајућу
љубав према Епархији жичкој и Српској православној цркви додељујемо ову
захвалницу призивајући на њу и домаћу цркву њену божију благослов.
примаријус др Радомиру Висковићу
специјалисти анестизиологу и реаниматологу и начелнику Интензивне неге ЗЦ
„Студеница“.
Ваш владика бивши је раћо и сестре
молио се и служио свету литургију и приноси жртву за све вас. Он и данас се
моли за све нас. Зато авс молим да га не заборавите у својим молитвама а он је
је сада у већој предности него сви ми. Бог је тако хтео. Не долазимо на овај
свет нити одлазимо са њега својом вољом. Он је у већој предности прво што више
не може дагреши а сваки човек греши, и владика греши. Може пред престолом да
још усрдније моли и доприноси. Нека Бог
руководи црквом, где ко где шта то ће бог да одреди а ми смо ушли у цркву
слободне воље, Кад смо већ ушли не можемо да радимо сваки шта хоће. Онај је
прави слуга који слуша цркву.
Нема коментара:
Постави коментар