Краљевачки ДневИНк 3

Проблеме је још 1971. или чак друге, не сећам се добро, почео да ми прави један човек. Требало је да буде председник суда, али су га сјебали. Једне вечери ја и покојни Цвејо Бугарин, Бог да му душу прости, дођемо касно кући. И он је био из моје улице, па смо се дружили. Легнем, а ујутру неко звони пред вратима. Тата ме пробуди и каже Јоване, шта је ово било, дошли неки у цивилу.  Ајде да су они плави што долазе стално, али траже те неки у цивилу.

Протрљам очи, па онако још бунован изађем пред врата, а они кажу Бранко, звао те шеф да дођеш.

Добро, да дођем, и седнем са њима у ауто, па правац ДБ. И у то време је било цинкароша колико хоћеш, који су радили за ту јебену ДБ. Седнем код шефа, а он пита шта ћемо да попијемо.

Ајмо, кажем, а била је субота, да попијемо по једно вињаче и кафу. Каже, слушај, знам да имаш великих проблема. Ајмо ми овако, ово према овоме нема ништа, али да радиш за нас. Ако нећеш, нек те Бог спашава.

Ја га нешто гледам и размишљам, шта овај сад сере. Ово према овоме нема баш ништа, а ово према овоме има шта оћеш. Каже, Бранко, немој да се превариш. Ја кажем, и ако се преварим шта има везе. Одбијем да срађујем са њима, а он каже, дођи у понедељак у три сата.

Треснули смо по пиће па довиђења, довиђења. Ја правац у Турист, „под небо“ где смо седели, па испричам другарима све. Сви су моји другари већ мртви, осим једнога, покојни Миоман, покојни Бодо, покојни Смајо, Шиљо Нишлија, Цујо Рогоња. Они су на истини, а ја сам на лажи. Седимо, а ја у једном тренутку кажем, брате, види шта ми урадише. Стварно су ђубрад. Сви су ме цинкарили па кажем друштву, што сте покварени, а они не смеју ништа да одговоре. Били су курвини синови, а и ДБ је био курвин син. Знао је тачно шта да направи и како да баци коску међу људе.

У понедељак у три сата одем поново. Ја на врата, а онај само диже руке и каже Бранко, све си рекао у суботу и не треба ништа више да нам причаш. Кажем довиђења и изађем. Све се то дешавало пре него што сам се први пут вратио из Немачке.

***

Једно јутро ја и Цвејо Бугарин идемо на суд. Два пута сам већ пре тога био на суђењу. Судија Окружног суда исти онај што је требало да буде председник. Покојни тата дошао, дошло пола Краљева. Судија каже, пресуда у дванаест, а ми одмо у Кнежеву вечеру да сачекамо. Пођемо ка суду, а моја сестра каже, ево „марице“. Окренем се да видим а они, курвини синови, само скренуше и ударише лево, тамо где је био истражни поступак. Питам позивара, оног што носи позиве, шта је било а он каже, довели неког. Видим ону гузуљу, жену једног саобраћајца, па питам шта је било а она каже брате, довели једног да га воде.

Дође и подне, а ми сви код истог оног судије. Каже, Јоване Симићу од оца Јована и мајке Спасеније, криви сте за то дело три године, за то годину и по за то годину, шест година на спајању пет. Има да се лишите слободе. Ја само питам зашто, а он каже добићеш решење.

Кад см дошао да потписујем да идем у затвор у Ниш да лежим питам да ми каже зашто пет година. Како да те не осудим, каже, кад се умешала и општина, и СУП, и начелник и комплетан град. Каже још, да се смири град.

После само годину дана било је клања по Краљеву. А ја нисам ништа урадио. Био сам леп и обучен као лутка, водио најбоље требе, а то је неком сметало. То је та дискусија.

Веруј ми да се никада у животу нисам побио због себе, само због других. Седе тамо муж и жена, или момак и девојка, и дође неко да их малтретира. Кажем шта дирате човека, а они почну да серу, јер не знају о коме је реч, па добију по носу. Примера ради, сад тебе неко да нападне, или да те нешто малтретира без везе, ја ћу да му .... иако те не познајем. Косовска посла, шта ћеш. Ја сам пет година пио пећку воду, али кад се попнем овде код Вука Караџића и погледам на Столове изгледа ми као да гледам Проклетије.

Не знаш које су то џукеле биле. Ево га Зоран Црногорац у Београду, брат му Саво овде, па питај њих. Знаш ли колико је туча било у Краљеву. Седимо ми и пијемо, зезамо се, изађемо напоље иза Југославије и побијемо се, па се ватимо да пијемо и даље.

Ово сада нема ништа. „Тетка“ и „сурла“, то нема ништа. Тетка је вена, сурла је нос.  Можда ће све то неки да протумаче другојачије. Постоји само једна ствар, а то је да они сада кажу брате, тебра, где си тебра. Ја те брате, тебра волим, ја ово, ја оно. Гледам стотину деце којима су родитељи некада били алфа и омега, а они гоље сада. Све им отеше, све их бију ко коње.

Ако ја сада узмем и лижем неки ђаво овде и није ми више за лизање, па ми треба за нос, па ми треба за тетку. Када се вена више не појави иде испод језика. Свако ко нема ногу од младих људи тај је радио дрогу. То је ван сваке памети.

***

Покојни Мико и друштво седе доле испод обале и коцкају се. Видиш пуни лове ко бродови, а ја дете, гледам. Он ми каже ево ти 20 кинте иди ми купи цигаре, а Морава, или Дрина, је у оно време била 22 динара. Ја морам да идем целом улицом да ужицам 20 пара за Дрину или Мораву без филтера. Жицај буразеру, али мораш да донесеш. Где ћеш после у град.

Мени је то била част. Била је велика ствар да сам са њима. Брацо Грчки, Ђерка, мали милион њих. Идем улицом и тражим по мало пара. Молим, а они не дају. Неко се смилује па да. Битно ми је да однесем цигаре. То је била увек клемпа, главу отвара кад касним. Казна, ту испод обале. Кад донесем узму намерно и згужвају цигаре и баце, па опет немају. Кад донесем следећи пут цигару узму па запале.

***

Краљево је најспецифичнији град на свету. Веруј ми ово што ти говорим.

Постало је то због једне ствари. Ниједан град у Србији ни у старој Југославији, ни било где, нема специфичну дискусију као Краљево. Краљево је нешто што је најбоље и најлепше на свету. Мангупирање, дркање, зајебавање, било шта, то је то. Ниједан град у Србији није имао то као што је имало Краљево. Стара Југославија, СФРЈ и ФНРЈ. Кад те питају одакле су и кажеш из Краљева, питају јел познајеш Бранка Шерифа. Кад ме питају како се зовем, питам јел службено или како? Ако је службено, онда Јован Симић, ако није ја кажем Бранко, тако се декларишем.

Краљевчане су знали сви, у целој земљи. Окупљали су се у центру Београда, на Теразијама испред Москве. Окупљали су се и други, али не у центру града. Вањол старији и Мишко Мерцедес били су легенде Краљева по свему. Мишко изгуби главу. Живео је бурно, са Стевицом Марковићем из Париза, са овим и оним. Долазио је Стевица и у Краљево. Његова сестра Данка радила је код судије Митровића.

Краљевачки дневИНк 2

ЕСЕЈ: КАО ПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ ЈА БИХ

 Напаћеном народу најтеже је рећи истину

    Србија је одувек била земља са много проблема, али и са мало људи који су спремни да те проблеме реше. Сам географски положај Србије је тешко дефинисати: она се налази на балканској ветрометини, на раскршћу народа, вера и континената. Још пре неколико векова, свети Сава, највећи српски светитељ, учитељ и дипломата у једном свом писму је написао: ,,Исток мисли да смо ми Запад, а Запад да смо Исток. А ми смо, ето, предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку.” У таквим околностима, само снажан, храбар и довитљив народ могао је да опстане током векова који су прохујали.

Откако је, почетком 19. века у нововековној српској држави формирана институција Народне скупштине и Владе, народ је коначно могао да каже своје мишљење шта је једном просечном човеку потребно за пристојан живот. Ипак, ми имамо једну ману као народ, а то је да увек у другоме тражимо оправдање за своје поразе. Омиљена тема свих дискусија одувек су били Влада и њен председник. Људи који су се налазили на том положају мање или више су оправдавали поверење свог народа и показали колико је функција председника Владе компликована. Прота Матија Ненадовић, председник прве српске Владе, показао је својим делом колико је тешко градити један нови живот, за један мали народ који се тек био ослободио вишевековног ропства. Колико је битно да председник Владе буде мудар, најбоље је показао Никола Пашић који је српску Владу водио у време Првог светског рата. Први председник српске Владе у 21. веку, др Зоран Ђинђић, показао је својом жртвом колико ризика носи функција председника Владе и колико један премијер мора бити спреман да се жртвује за свој народ, иако је понекад потребно као жртву положити и сопствени живот.

 ЖИВОТ КАО НЕСХВАТЉИВО ЧУДО

 Наша земља је збир свих нас. Не може се променити Србија, а да пре тога свако не промени себе. Истина је да се у Србији тешко живи, али то је тако током читаве историје. Никада нам у историји није било добро, само што смо у појединим околностима деловали зрелије, па смо због тога пролазили боље. Најтеже је у овим временима мотивисати људе у нашем окружењу, јер их муче разни проблеми.

 Мислим да бих као председник Владе себи поставио јасан задатак: да уверим људе у Србији у то да је живот несхватљиво чудо, и да је сваки дан нова шанса да постанемо бољи људи и да се за корак приближимо европској породици о којој су још наши преци сањали. Народ у Србији има навику да увек започиње исправне ствари, али никада нема снаге да те ствари заврши. То је по мом мишљењу наш највећи национални проблем, јер недовршени послови осликавају, на неки начин, нашу националну недовршеност. Због тога бих позвао људе да заврну рукаве и да коначно крену озбиљно да раде на сређивању сопствених живота и решавању сопствених проблема и Србија би тада сигурно кренула много брже да се креће тим европским путем који је, по мом мишљењу, исправан. Поставио бих себи питање: шта ме то спречава да будем бољи него што јесам и како ја могу својим знањем и радом да допринесем да мом народу буде боље? Можда је и најтеже измученом и напаћеном народу једне земље рећи истину. Искрено речено, просечном грађанину Србије није баш најјасније којим се то путем креће наша земља и да ли ћемо икада стићи до циља који смо себи зацртали.

 Првог дана свог мандта појавио бих се на конференцији за штампу и изнео бих највеће проблеме у земљи и начине на које би требало решити те проблеме. Многи мисле да је немогуће решити проблеме у Србији, али како један просечан грађанин ове земље може да верује у боље сутра, ако се на челу Владе налази човек који је изгубио сваку наду да може осванути неки бољи дан? Не постоји немогућа мисија ако људи који у њој учествују верују да ће успети у реализацији своје идеје. Мислим да су наши највећи национални проблеми криминал, наркоманија, драстичан пад наталитета и све већи број оних који обољевају од тешких болести. Борба са тим проблемима била би највећи изазов и највећи део новца из државног буџета уложио бих за формирање институција које би се успешно бориле са овим проблемима. Те институције окупиле би најбоље стручњаке и они би наставили да раде и после истека мандата моје Владе.

 ПОДРШКА ТАЛЕНТИМА

 Главна тема у Србији је организовани криминал. Борба против те немани је најтежи посао, који је веома ризичан. Мислим да на сваки покушај кршења закона треба одговорити најтежим мерама. Идеја о формирању специјалног тужилаштва и специјалног суда је одлична, али ја бих као председник Владе поставио неке услове који би важили за све оне који желе да се укључе у рад тих институција. Иако сваки човек има право да се определи за неку политичку групацију, основни услов за пријем у те институције је да њихови будући службеници не учествују у раду ниједне политичке странке. Тако би се спречио утицај било какве политичке идеологије у правосуђу. У те институције били би примљени људи чија је просечна оцена на факултету износила најмање 9,40 јер су нам за борбу против криминала потребни најбољи стручњаци које једна земља има. Таква служба ефикасно би се борила против криминала нарочито ако би била подржана од стране нове службе државне безбедности која би такође била формирана од нових људи који би испунили претходно наведене услове. Нове институције биле би у потпуности очишћене од људи који би могли да имају било какве додирне тачке са криминалом. То би био одлучујући потез који би у потпуности уништио мафију у Србији.

 Истина је да снага једне земље почива на образовању њених грађана. Због тога бих се трудио да младима пружим наду да је њихова будућност у њиховој земљи. Сакупио бих најбоље студенте из свих области и разговарао са њима о томе шта они мисле како најлакше можемо да решимо проблеме у Србији. Многи таленти су нестали у овој земљи, јер њихове породице нису имале довољно новца да их школују. Због тога бих уложио новац за формирање једне нове институције у коју би ушли наши најбољи стручњаци, чији би посао био да трагају за младим талентима и да онда држава преузме одговорност да их изведе на прави пут, ако већ њихове породице нису у могућности да им пруже квалитетно образовање. Као председник Владе покушао бих да привучем и стране стручњаке чије би искуство и знање сигурно помогли да Србија напредује. Мислим да би за њих једно велико искуство било да раде у земљи која се суочава са многим проблемима и да би они заједно са нашим људима нашли многа решења за наше проблеме.

 Велики део буџета уложио бих у здравство, јер је то основ за борбу против наркоманије, алкохолизма, пада наталитета и великог броја оболелих од тешких болести. Најбољи студенти медицине били би стипендирани и могли би да размене своја искуства са колегама из највећих светских медицинских центара. Тиме бисмо добили генерацију изванредних стручњака који би помогли да се здравствено стање грађана у Србији промени на боље.

 НОВИ ВЕК - НОВА ПРИЛИКА

 Српски народ има још једну велику ману: превише је оних који мудрују, а премало оних који су спремни да повуку конкретне потезе. Мислим да би мој највећи успех као премијера био да чујем да је бар половина грађана Србије рекло: ,,У реду, данас сам урадио једну позитивну ствар, али мислим да могу да будем још бољи и већ сутра ћу се потрудити да достигнем још већи циљ.” Нико нам неће помоћи ако прво сами себи не помогнемо.

 Мислим да смо ми као народ прокоцкали 20. век непотребним политичким експериментима и тешким ратовима и да је овај век једна нова прилика да урадимо нешто позитивно. Време је да постанемо народ који завршава све започете послове и ако икада дођем у позицију да председавам српском Владом, показаћу да је сан о европској Србији могуће досањати.

 НАЦИОНАЛНА НЕДОВРШЕНОСТ

 Народ у Србији има навику да увек започиње исправне ствари, али никада нема снаге да те ствари заврши. То је по мом мишљењу наш највећи национални проблем, јер недовршени послови осликавају, на неки начин, нашу националну недовршеност. Због тога бих позвао људе да заврну рукаве и да коначно крену озбиљно да раде на сређивању сопствених живота и решавању сопствених проблема и Србија би тада сигурно кренула много брже да се креће тим европским путем који је, по мом мишљењу, исправан.

 Љубиша Бојанић, ученик ИИИ разреда Гимназије у Краљеву

Краљевачки дневИНк 1

Краљевачки дневИНк садржи успут записана размишљања о догађајима из најближе околине  који су на мене оставили посебан утисак а који би, верујем, било штета да остану незабележени. Излази повремено све док буде интересовања за њега.

Мој дневИНк

Уместо увода

Зашто дневИНк

Откад знам за себе, рекао је давно главни јунак романа Моме Димића „Живео живот Тола Манојловић“, болеле су ме уши, обадве. Можда су биле и очи, не сећам се више јер је било толико давно, некако у време кад сам првих студентских дана почео да откривам једну нову књижевност, мало различиту од оне коју смо обрађивали у краљевачкој гимназији. Тола Манојловић, Улога моје породице у светској револуцији, Лудости по Еразму Ротердамском ... Те године сам први пут чуо за Амерић, Сопот и околину, и како је Светозар Манојловић Толе из села Неменикућа лечио своју болест. Први пут сам видео и многе друге ствари од којих ми је најупечатљивији кашаљ Миливоја Живановића у Јегору Буличову.

Мене, хвала Богу, никада нису болеле ни очи ни уши. Додуше, неколико година ми је зујало једно после детонације гранате испаљене из топа, приликом једне од многих војних вежби на Пештерској висоравни, којој сам присуствовао, не својом вољом. Трајало је то неколико година, али се смирило. Опет је почело пре неколико дана, не знам због чега.

Можда због огромне количине глупости које свакодневно слушам, а које преко ушију уништавају и друге органе. Тако бар ја понекад помислим. И мада нисам компетентан да говорим да ли, и колико, све те глупости могу да утичу на срце, плућа, јетру, кожу, а учили смо некада да је и то орган, осећам да посредно, преко мозга, утичу на душу, ако је душа уопште орган. Они који су склони веровању да није не могу да буду сасвим сигурни. Можда ће се једног дана утврдити да јесте. Био бих неизмерно срећан ако би се неко, када много година од данас будем негде далеко, сетио да сам баш ја наговестио да би душа могла да буде орган.

Додуше понекад ме заболи још нешто, али ово није место за такве ствари. И кад су болови у питању увек се сетим песме коју сам запамтио првих студентских дана, иако поезију никада нисам превише волео, не знам зашто.

„Мене уопште не занима што си ти кћерка једног генерала у пензији који има Москвича, вилу у Будви и кућну стратегију“, писао је тада песник чије сам име давно заборавио. Али и данас, после много година, понекад у ушима одзвања наставак, „мене само боли, ах како ме боли, баш ме боли што си ти кћерка једног генерала у пензији који...“ и тако даље. Сећам се готово целе песме на коју ћу се, можда, поново позвати једног дана.

Тола Манојловић је верујем, не сећам се више, пронашао лек за своју болест. Безброј је оних који свакодневно траже лек, прво на местима за које верују да ће најбрже помоћи, а онда даље све док га не пронађу, или их болест до те мере савлада да више нема спаса.

Не бих волео да ме вирус глупости савлада до те мере да изгубим разум. Зато покушавам да га расцепкам на стотине и хиљаде комада и сваки од њих усмерим према онима који ће, можда, ово читати. Тако ћу ваљда разблажити његово погубно дејство на душу. Онај остатак, оно што будем усмерио према вама који ово читате, може свима да користи. Помоћи ће ми да се растеретим, а вама неће шкодити. И у грбу Краљева је записано „Нама добро, а никоме зло“. Сећам се да сам негде прочитао да и отров може да буде лек.

Као мали читао сам бајку „У цара Трајана козје уши“ и неодољивој потреби главног јунака да нешто каже. У то време нисам схватао тежину онога што га је оптерећивало и што је, не могавши да пронађе други начин да олакша себи, морао да закопа у земљу. Данас покушавам да олакшам себи тиме што ћу ово, чега ми је пуна глава, да запишем.

„Ја задњих намера немам, моје су намере предње“, прочитао сам негде, можда баш у неком од многобројних бројева Јежа, које деценијама љубоморно чувам на тавану породичне куће. Зато покушавам да убедим себе да ће ово што радим бити схваћено на прави начин.

У време када готово нико, мислим на припаднике млађе генерације, не чита ништа, а камоли записује, дубоко верујем да ово што чиним није превелика лудост. Толико се тога дешава око мене, у овој малој средини, да ми се чини да је велика опасност то не забележити. Повремено се сетим да констатације да оно што није забележено није се ни догодило. Ко ће се, и у кој мери, после само неколико година, сећати малих ствари које се дешавају неком другом из нашег окружења, догађаја који су се десили у средини у којој је живео, људи који су туда прошли можда само тада и никад више, а ипак оставиле неки траг.

У овим годинама можда би логичније било да пишем мемоаре, али нисам нека толико великог формата за нешто тако. Сам термини мемоари асоцира на нешто велико и значајно. Малом човеку је ближи обичан дневник, можда зато што је некако личнији, интимнији. То је место где записује најинтимнија размишљања, место на које оставља све оно што га боли или радује, и то љубоморно чува. Туђи дневник је нешто што лепо васпитана особа не отвара, чак и кад се нађе у таквој ситуацији, иако жарко жели да сазна шта се у њему налази.

Чињеница да је понекад доступан само најближим пријатељима учвршћује ме у уверењу да је свако ко окрене следећу страницу и настави да чита управо то. Ако није, можда ће некада бити.

Ако не сврставате себе у једну од ових категорија, затворите дневник како себи не би доказали истинитост констатације о лепом васпитању. Ако наставите даље, прихватите чињеницу да постајемо пријатељи, а пријатељи један о другом не говоре ружно. „Пријатељ је више од обичног друга“, записао је давно један песник. Зато се тога увек радо сетим, много радије него наставка – „пријатељ ти увек да лову на зајам“. И овде се сетим онога што ми одзвања у ушима, а што може да гласи и овако, ко настави кајаће се, ко не настави кајаће се.

Никад нисам имао тајни пред пријатељима. Њима, ма где да се налазе, и посвећујем своја размишљања, јер знам да желе да их читају. Потврдиле су то хиљаде оних којима сам се, на различите начине, обраћао десетинама година у назад. Можда је ово и због тога више дневИНк, него дневник. Сигуран сам да има и оних који ће ово дочекати на нож, који ће у сваком слову тражити повод за тешке оптужбе. Али, ово је део размишљања на које имам право. Подсетићу да интима почиње са ИН. Зато то и пишем великим словима, баш из разлога што се све што је најважније у животу пише великим словима.

Због свега бих и желео да се ово схвати као лични став према људима и догађајима из најближег окружења у форми која нема чврсту структуру. Некада ће то бити мање, а некада више, страница у зависности од расположења и слободног времена. Некада ће то бити чешће, а некада ређе, у зависности од различитих ствари које би могле да да утичу на даљи ток догађаја.

Ко узме кајаће се, ко не узме кајаће се

Ово је најпознатије реченица из бајке, можда приповетке, Тамни Вилајет. Пролазећи кроз Тамни Вилајет, мрачан и језив крај у неком забаченом делу земље, група војника у мраку гази по нечему што личи на камење, док глас који долази из дубине константно понавља „ко узме кајаће се, ко не узме кајаће се“. И док су једни узели, а други нису, тек кад су изашли напоље видели су да су то били дијаманти. Они што су узели кајали су се што нису узели више, ови што нису зато што нису.

Истина

Истина често боли, највише оне који лажу. То ових дана најбоље осећа оснивач Викиликса Данијел Асанж коме је због објављивања тајних докумената угрожен живот. Како ће се прича о њему завршити видећемо, верујем, ускоро. Не бих волео да остане запамћен као, како то рече Слободан Новаковић у Лудостима, Ђордано Бруно кога, записа књижевник, више цени зато што је био на ломачи, него зато што је био у праву.

Па иако сам наивно веровао да су ломаче везане за неко мрачно доба, све више ми се чини да неко жели да их и у ово време распали. Зашто је то тако не знам. Понекад ми се чини да је моја истина мало другачија од оне која нам се сервира. И управо због тога ДневИНк. Мој ДневИНк моја ИНтима, моја истина.

Ако ме разумете, што би рекла Покојна Милева на Фејсбуку.