Краљевачки ДневИНк 3

Проблеме је још 1971. или чак друге, не сећам се добро, почео да ми прави један човек. Требало је да буде председник суда, али су га сјебали. Једне вечери ја и покојни Цвејо Бугарин, Бог да му душу прости, дођемо касно кући. И он је био из моје улице, па смо се дружили. Легнем, а ујутру неко звони пред вратима. Тата ме пробуди и каже Јоване, шта је ово било, дошли неки у цивилу.  Ајде да су они плави што долазе стално, али траже те неки у цивилу.

Протрљам очи, па онако још бунован изађем пред врата, а они кажу Бранко, звао те шеф да дођеш.

Добро, да дођем, и седнем са њима у ауто, па правац ДБ. И у то време је било цинкароша колико хоћеш, који су радили за ту јебену ДБ. Седнем код шефа, а он пита шта ћемо да попијемо.

Ајмо, кажем, а била је субота, да попијемо по једно вињаче и кафу. Каже, слушај, знам да имаш великих проблема. Ајмо ми овако, ово према овоме нема ништа, али да радиш за нас. Ако нећеш, нек те Бог спашава.

Ја га нешто гледам и размишљам, шта овај сад сере. Ово према овоме нема баш ништа, а ово према овоме има шта оћеш. Каже, Бранко, немој да се превариш. Ја кажем, и ако се преварим шта има везе. Одбијем да срађујем са њима, а он каже, дођи у понедељак у три сата.

Треснули смо по пиће па довиђења, довиђења. Ја правац у Турист, „под небо“ где смо седели, па испричам другарима све. Сви су моји другари већ мртви, осим једнога, покојни Миоман, покојни Бодо, покојни Смајо, Шиљо Нишлија, Цујо Рогоња. Они су на истини, а ја сам на лажи. Седимо, а ја у једном тренутку кажем, брате, види шта ми урадише. Стварно су ђубрад. Сви су ме цинкарили па кажем друштву, што сте покварени, а они не смеју ништа да одговоре. Били су курвини синови, а и ДБ је био курвин син. Знао је тачно шта да направи и како да баци коску међу људе.

У понедељак у три сата одем поново. Ја на врата, а онај само диже руке и каже Бранко, све си рекао у суботу и не треба ништа више да нам причаш. Кажем довиђења и изађем. Све се то дешавало пре него што сам се први пут вратио из Немачке.

***

Једно јутро ја и Цвејо Бугарин идемо на суд. Два пута сам већ пре тога био на суђењу. Судија Окружног суда исти онај што је требало да буде председник. Покојни тата дошао, дошло пола Краљева. Судија каже, пресуда у дванаест, а ми одмо у Кнежеву вечеру да сачекамо. Пођемо ка суду, а моја сестра каже, ево „марице“. Окренем се да видим а они, курвини синови, само скренуше и ударише лево, тамо где је био истражни поступак. Питам позивара, оног што носи позиве, шта је било а он каже, довели неког. Видим ону гузуљу, жену једног саобраћајца, па питам шта је било а она каже брате, довели једног да га воде.

Дође и подне, а ми сви код истог оног судије. Каже, Јоване Симићу од оца Јована и мајке Спасеније, криви сте за то дело три године, за то годину и по за то годину, шест година на спајању пет. Има да се лишите слободе. Ја само питам зашто, а он каже добићеш решење.

Кад см дошао да потписујем да идем у затвор у Ниш да лежим питам да ми каже зашто пет година. Како да те не осудим, каже, кад се умешала и општина, и СУП, и начелник и комплетан град. Каже још, да се смири град.

После само годину дана било је клања по Краљеву. А ја нисам ништа урадио. Био сам леп и обучен као лутка, водио најбоље требе, а то је неком сметало. То је та дискусија.

Веруј ми да се никада у животу нисам побио због себе, само због других. Седе тамо муж и жена, или момак и девојка, и дође неко да их малтретира. Кажем шта дирате човека, а они почну да серу, јер не знају о коме је реч, па добију по носу. Примера ради, сад тебе неко да нападне, или да те нешто малтретира без везе, ја ћу да му .... иако те не познајем. Косовска посла, шта ћеш. Ја сам пет година пио пећку воду, али кад се попнем овде код Вука Караџића и погледам на Столове изгледа ми као да гледам Проклетије.

Не знаш које су то џукеле биле. Ево га Зоран Црногорац у Београду, брат му Саво овде, па питај њих. Знаш ли колико је туча било у Краљеву. Седимо ми и пијемо, зезамо се, изађемо напоље иза Југославије и побијемо се, па се ватимо да пијемо и даље.

Ово сада нема ништа. „Тетка“ и „сурла“, то нема ништа. Тетка је вена, сурла је нос.  Можда ће све то неки да протумаче другојачије. Постоји само једна ствар, а то је да они сада кажу брате, тебра, где си тебра. Ја те брате, тебра волим, ја ово, ја оно. Гледам стотину деце којима су родитељи некада били алфа и омега, а они гоље сада. Све им отеше, све их бију ко коње.

Ако ја сада узмем и лижем неки ђаво овде и није ми више за лизање, па ми треба за нос, па ми треба за тетку. Када се вена више не појави иде испод језика. Свако ко нема ногу од младих људи тај је радио дрогу. То је ван сваке памети.

***

Покојни Мико и друштво седе доле испод обале и коцкају се. Видиш пуни лове ко бродови, а ја дете, гледам. Он ми каже ево ти 20 кинте иди ми купи цигаре, а Морава, или Дрина, је у оно време била 22 динара. Ја морам да идем целом улицом да ужицам 20 пара за Дрину или Мораву без филтера. Жицај буразеру, али мораш да донесеш. Где ћеш после у град.

Мени је то била част. Била је велика ствар да сам са њима. Брацо Грчки, Ђерка, мали милион њих. Идем улицом и тражим по мало пара. Молим, а они не дају. Неко се смилује па да. Битно ми је да однесем цигаре. То је била увек клемпа, главу отвара кад касним. Казна, ту испод обале. Кад донесем узму намерно и згужвају цигаре и баце, па опет немају. Кад донесем следећи пут цигару узму па запале.

***

Краљево је најспецифичнији град на свету. Веруј ми ово што ти говорим.

Постало је то због једне ствари. Ниједан град у Србији ни у старој Југославији, ни било где, нема специфичну дискусију као Краљево. Краљево је нешто што је најбоље и најлепше на свету. Мангупирање, дркање, зајебавање, било шта, то је то. Ниједан град у Србији није имао то као што је имало Краљево. Стара Југославија, СФРЈ и ФНРЈ. Кад те питају одакле су и кажеш из Краљева, питају јел познајеш Бранка Шерифа. Кад ме питају како се зовем, питам јел службено или како? Ако је службено, онда Јован Симић, ако није ја кажем Бранко, тако се декларишем.

Краљевчане су знали сви, у целој земљи. Окупљали су се у центру Београда, на Теразијама испред Москве. Окупљали су се и други, али не у центру града. Вањол старији и Мишко Мерцедес били су легенде Краљева по свему. Мишко изгуби главу. Живео је бурно, са Стевицом Марковићем из Париза, са овим и оним. Долазио је Стевица и у Краљево. Његова сестра Данка радила је код судије Митровића.