Краљевачки ДневИНк 5

ВОЗАЧИ СВЕ НЕРВОЗНИЈИ

Друга половина октобра почела је појачаном активношћу Краљевчана који су склони вршењу кривичних дела. Седмични статистички преглед стања јавне безбедности на подручју града за период од 15. до 21. октобра показује да се 26 суграђана одлучило на овај ризични корак. У евиденцији Полицијске управе остаће записано да је заведено 26 кривичних дела од којих се само једно сврстава у област привредног криминала. Осталих 25 припадају оној која се у полицијској терминологији зове општи криминал. Инспектори криминалистичке полиције успели су да открију починиоце једва трећине ових криминалних дела док се за онима који су учествовали у деветнаест преосталих и даље трага.

Када на територији града не би било туча готово да се не би могло говорити о нарушавању јавног реда и мира, барем у случајевима који су пријављени припадницима Полицијске управе. Током минуле недеље забележено их је четири.

Традиционално најкритичнија је област безбедности саобраћаја коју је у овом статистичком периоду обележило једанаест саобраћајних незгода, шест са повређеним лицима и пет само са материјалном штетом. Повреде седам особа оцењене су као лакше, а укупна материјална штета премашила је пола милиона динара. Карактеристика овог периода је и за трећину већи број прекршаја у области безбедности саобраћаја који је премашио 350. Није познато да ли је то резултат веће недисциплине возача, или ревносније активности припадника саобраћајне полиције.

Слику о укупном стању безбедности унеколико побољшава податак да није евидентиран ниједан пожар.

У Краљеву, у улици Чибуковачких партизана, у породичној кући, 20. октобра око 21,40 часова, пронађено је беживотно тело Јагоде Пиловић (1949).

Увиђај је извршио истражни судија Вишег суда у присуству заменика Вишег јавног тужиоца и припадника Одељења криминалистичке полиције из Краљева.

По налогу истражног судије Вишег суда у Краљеву извршена је обдукција тела покојне, а истрази су се прикључиле специјализована екипа Националног криминалистичко – техничког центра Министарства унутрашњих послова Републике Србије.

Након извршене обдукције и налаза екипе Националног криминалистичко – техничког центра утврђено је да је смрт насилна и да се ради о кривичном делу тешко убиство које је извршено у периоду од 17. до 20. октобра. 

Припадници Полицијске управе Краљево интензивно раде на расветљавању свих околности везаних за извршење овог кривичног дела.

Расветљена три убиства

Полиција у Краљеву расветила убиство Јагоде Пиловић у насељу Чибуковац. Њу је убио њен рођак Дарко Пиловић, који је и 2010. починио двоструко убиство у селу Липница код Чачка.

Припадници Полицијске управе у Краљеву расветлили су убиство 63-годишње Јагоде Пиловић из насеља Чибуковац почињено у четвртак 17.октобра.

За тешко кривично дело убиство из користољубља окривљен  је њен рођак, Дарко Пиловић (1988) из села Самаила, који се тренутно налази у притворској јединици у Чачку.

Дарко Пиловић се, уз још двојицу осумњичених Тешић Радослава и Тешић Недељка који су такође већ ухапшени, терети и за двоструко убиство у селу Липница код Чачка, почињено још 2010. године.

Припадници полицијских управа у Чачку и Краљеву заједно раде на расветљавању свих чињеница око ових тешких злочина.

Чачак – Дуготрајним оперативним радом чачанска полиција расветлила је двоструко убиство извршено крајем априла 2010. године у оближњем селу Липници.

Идентификоване су и слободе лишене три особе под сумњом да су на подмукао и свиреп начин починиле тешко убиство: Дарко Пиловић (24) из Самаила код Краљева, Недељко Тешић (31) из Кумана у општини Нови Бечеј и Радослав Тешић (33) из Горичана код Чачка, саопштила је јуче по подне Полицијска управа у Чачку.

У саопштењу се наводи да су осумњичени, у вечерњим сатима, у Липници усмртили Милоја Остојића и Дејана Коловића а беживотна тела пронађена су неколико дана након убиства. Остојић је убијен с два метка калибра 7,65 мм и ударцем секиром у главу док је Коловић, који је такође усмрћен ударцем секиром у главу, имао и видне повреде по глави и телу задате тупим предметом и ножем.

Мотив овог убиства је највероватније новац, а према првим сазнањима истраге било је припремано и у њему су учествовала сва тројица осумњичених.

Такође, основано се сумња да су Дарко Пиловић, Недељко и Радослав Тешић, у селима на подручју града Чачка извршили 30 кривичних дела крађа и тешка крађа. Полиција је осумњиченима одредила меру задржавања и они ће, уз кривичну пријаву, бити приведени надлежном истражном судији – наведено је у саопштењу ПУ.

Дејан Коловић (33) и његов ујак Милоје Остојић (59), који су годинама живели у истом домаћинству у подјеличком селу Липници, пронађени су мртви 29. априла 2010. године. Тела је, нешто пре поднева, открио сусед Радиша Гавриловић и обавестио другог комшију.

Лешеви су били стари неколико дана, један је пронађен у дворишту, други десетину метара даље, у воћњаку испод куће.

Суседи наводе да су сестрић и ујак били људи за пример, изузетно вредни и повучени. После смрти Милојевих родитеља остали су сами у домаћинству пошто се ниједан нису женили. Милоје је својевремено радио у „Бетоњерци” и у Ираку, док се Дејан бавио само земљорадњом.

Кад му се мајка преудала Дејан је имао само четири године и још тада је изабрао да живи код ујака и бабе. Остојић и Коловић имали су око осам хектара земље и пуну стају стоке, сами су музли краве и предавали млеко.

Ово је био један од најтежих случајева с којим су се суочили полицијски инспектори у Чачку, јер нико ништа није ни чуо ни видео. Током потраге, обавили су разговоре са више од 500 лица из Липнице и бројних околних села од којих је 200 било под сумњом, док је чак 97 особа испитивано на полиграфу у вези овог случаја.

Клупко је почело да се одмотава последњих месеци кад су тројица осумњичених починили чак 25 провала и крађа у краљевачком и 12 у чачанском крају а инспектори су, упорно упоређујући трагове из више стотина кривичних дела разних починилаца, успели да склопе мозаик.

Како смо сазнали, тројица осумњичених детаљно су описали у полицији на који начин је почињено недело у Липници.

Иначе, на подручју Вишег, раније Окружног суда у Чачку, од почетка овог века убијено је 39 мештана, почев од нехатне пуцњаве у лову до обрачуна међу криминалцима.

После овог хапшења, сада само два случаја остају нерасветљена: убиство Магде Милошевић (1937) чији леш је пронађен 5. октобра 2003. године у њеном стану у Чачку, и убиство Драгана Ћука (33) из Горњег Милановца, чије тело је 1. априла 2005. године извађено из Западне Мораве.

Полицајци, иначе, имају сазнања ко је убио Магду Милошевић, али нису обезбедили довољно доказа за излазак на суд, док се на случају Ћука и даље ради.

Припадници криминалистичке полиције из Врњачке Бање расветлили су тешке крађе извршене у ноћи између 15. и 16. октобра у Врњачкој Бањи.

Због основа сумње да је извршио више кривичних дела тешка крађа полицијски службеници су лишили слободе и задржали до 48 сати Горана Р.(1978) из Зајечара.

Сумња се да је Горан Р. у Улици Велибора Марковића, уз употребу чекића и металног пајсера, развалио катанце на улазним вратима и обио две продавнице мешовите робе одакле је отуђио прехрамбене производе, козметику и новац све у вредности од око

200 000 динара.

Полицијски службеници ће након истека задржавања, уз кривичну пријаву, привести Горана Р.  истражном судији Основног суда у Краљеву.

Краљевачки ДневИНк 4

Беседа градоначелника Драгана Јовановића

Гробље стрељаних 1941.

14. октобар 2012.

            Дуже од седам деценија, од октобра нема важнијег и тужнијег месеца у Краљеву. Октобра 1941. године под Грдичким брдом ископана је гробница, жива рана града на Ибру.

            У њој је закопано хиљаде Краљевчана и несрећника који су, бежећи од прогонитеља, уточиште нашли између Ибра и Мораве. Овде их је, међутим, сустигао куршум који још увек лута и тражи жртву.

            Зна ли нишанџија у шта погађа када промаши мету? У ону незацељену, живу, рану која се отвара и на његовом телу.

            У ону која не зараста.

            Нишанећи у другога, убилац, заправо, циља и у своје груди. Метак увек погађа двојицу. Оног коме је намењен и оног који повлачи обарач.

            Нацисти су у октобру 1941. под Грдичком косом бесомучно пуцали у Краљевчане и избеглице. Смртно су ранили две, три… хиљаде људи. Још их пребрајамо. Није лако избројати мртве.

            Смрт је варљива. Не умире онај ко остави за собом порода. Овде се одувек сабирало срцем, па је и збир убијених - несамерљив.

            Изговорио је, већ, врли писац да жртве нису жртве, већ само страдали, ако нема потомока. Ако нема оних који ће их спомињати, помолити се за њихову душу. Тај се и запитао: „Уистину, колика је ова, или нека друга жртва, ако је потомци нису свесни. Памтимо ли? Или се само присећамо...“

            Исус Христос, Бог наш прштања и љубави заповеда: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас проклињу, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и прогоне...“

            Разуме се да је то тешко нама оваквим какви јесмо који не љубимо ни пријатеље, ни најближе своје, заборављајући да је мржња рана која разједа нашу и душе наших ближњих.

            Требало би мрзети зло у грешнику, не грешника, злочин, не злочинца.

Божјег Сина разапели су на Голготи, Краљево је разапето овде, под страдалним, Грдичким брегом. То страшно место морамо и поштовати и волети. То страшно место јесте најчвршћи камен у темељу Краљево. И доњег и горњег града.

           

            Нека је лака земља страдалницима који овде почивају.

            Нека живи Краљево.

Краљевачки ДневИНк 3

Проблеме је још 1971. или чак друге, не сећам се добро, почео да ми прави један човек. Требало је да буде председник суда, али су га сјебали. Једне вечери ја и покојни Цвејо Бугарин, Бог да му душу прости, дођемо касно кући. И он је био из моје улице, па смо се дружили. Легнем, а ујутру неко звони пред вратима. Тата ме пробуди и каже Јоване, шта је ово било, дошли неки у цивилу.  Ајде да су они плави што долазе стално, али траже те неки у цивилу.

Протрљам очи, па онако још бунован изађем пред врата, а они кажу Бранко, звао те шеф да дођеш.

Добро, да дођем, и седнем са њима у ауто, па правац ДБ. И у то време је било цинкароша колико хоћеш, који су радили за ту јебену ДБ. Седнем код шефа, а он пита шта ћемо да попијемо.

Ајмо, кажем, а била је субота, да попијемо по једно вињаче и кафу. Каже, слушај, знам да имаш великих проблема. Ајмо ми овако, ово према овоме нема ништа, али да радиш за нас. Ако нећеш, нек те Бог спашава.

Ја га нешто гледам и размишљам, шта овај сад сере. Ово према овоме нема баш ништа, а ово према овоме има шта оћеш. Каже, Бранко, немој да се превариш. Ја кажем, и ако се преварим шта има везе. Одбијем да срађујем са њима, а он каже, дођи у понедељак у три сата.

Треснули смо по пиће па довиђења, довиђења. Ја правац у Турист, „под небо“ где смо седели, па испричам другарима све. Сви су моји другари већ мртви, осим једнога, покојни Миоман, покојни Бодо, покојни Смајо, Шиљо Нишлија, Цујо Рогоња. Они су на истини, а ја сам на лажи. Седимо, а ја у једном тренутку кажем, брате, види шта ми урадише. Стварно су ђубрад. Сви су ме цинкарили па кажем друштву, што сте покварени, а они не смеју ништа да одговоре. Били су курвини синови, а и ДБ је био курвин син. Знао је тачно шта да направи и како да баци коску међу људе.

У понедељак у три сата одем поново. Ја на врата, а онај само диже руке и каже Бранко, све си рекао у суботу и не треба ништа више да нам причаш. Кажем довиђења и изађем. Све се то дешавало пре него што сам се први пут вратио из Немачке.

***

Једно јутро ја и Цвејо Бугарин идемо на суд. Два пута сам већ пре тога био на суђењу. Судија Окружног суда исти онај што је требало да буде председник. Покојни тата дошао, дошло пола Краљева. Судија каже, пресуда у дванаест, а ми одмо у Кнежеву вечеру да сачекамо. Пођемо ка суду, а моја сестра каже, ево „марице“. Окренем се да видим а они, курвини синови, само скренуше и ударише лево, тамо где је био истражни поступак. Питам позивара, оног што носи позиве, шта је било а он каже, довели неког. Видим ону гузуљу, жену једног саобраћајца, па питам шта је било а она каже брате, довели једног да га воде.

Дође и подне, а ми сви код истог оног судије. Каже, Јоване Симићу од оца Јована и мајке Спасеније, криви сте за то дело три године, за то годину и по за то годину, шест година на спајању пет. Има да се лишите слободе. Ја само питам зашто, а он каже добићеш решење.

Кад см дошао да потписујем да идем у затвор у Ниш да лежим питам да ми каже зашто пет година. Како да те не осудим, каже, кад се умешала и општина, и СУП, и начелник и комплетан град. Каже још, да се смири град.

После само годину дана било је клања по Краљеву. А ја нисам ништа урадио. Био сам леп и обучен као лутка, водио најбоље требе, а то је неком сметало. То је та дискусија.

Веруј ми да се никада у животу нисам побио због себе, само због других. Седе тамо муж и жена, или момак и девојка, и дође неко да их малтретира. Кажем шта дирате човека, а они почну да серу, јер не знају о коме је реч, па добију по носу. Примера ради, сад тебе неко да нападне, или да те нешто малтретира без везе, ја ћу да му .... иако те не познајем. Косовска посла, шта ћеш. Ја сам пет година пио пећку воду, али кад се попнем овде код Вука Караџића и погледам на Столове изгледа ми као да гледам Проклетије.

Не знаш које су то џукеле биле. Ево га Зоран Црногорац у Београду, брат му Саво овде, па питај њих. Знаш ли колико је туча било у Краљеву. Седимо ми и пијемо, зезамо се, изађемо напоље иза Југославије и побијемо се, па се ватимо да пијемо и даље.

Ово сада нема ништа. „Тетка“ и „сурла“, то нема ништа. Тетка је вена, сурла је нос.  Можда ће све то неки да протумаче другојачије. Постоји само једна ствар, а то је да они сада кажу брате, тебра, где си тебра. Ја те брате, тебра волим, ја ово, ја оно. Гледам стотину деце којима су родитељи некада били алфа и омега, а они гоље сада. Све им отеше, све их бију ко коње.

Ако ја сада узмем и лижем неки ђаво овде и није ми више за лизање, па ми треба за нос, па ми треба за тетку. Када се вена више не појави иде испод језика. Свако ко нема ногу од младих људи тај је радио дрогу. То је ван сваке памети.

***

Покојни Мико и друштво седе доле испод обале и коцкају се. Видиш пуни лове ко бродови, а ја дете, гледам. Он ми каже ево ти 20 кинте иди ми купи цигаре, а Морава, или Дрина, је у оно време била 22 динара. Ја морам да идем целом улицом да ужицам 20 пара за Дрину или Мораву без филтера. Жицај буразеру, али мораш да донесеш. Где ћеш после у град.

Мени је то била част. Била је велика ствар да сам са њима. Брацо Грчки, Ђерка, мали милион њих. Идем улицом и тражим по мало пара. Молим, а они не дају. Неко се смилује па да. Битно ми је да однесем цигаре. То је била увек клемпа, главу отвара кад касним. Казна, ту испод обале. Кад донесем узму намерно и згужвају цигаре и баце, па опет немају. Кад донесем следећи пут цигару узму па запале.

***

Краљево је најспецифичнији град на свету. Веруј ми ово што ти говорим.

Постало је то због једне ствари. Ниједан град у Србији ни у старој Југославији, ни било где, нема специфичну дискусију као Краљево. Краљево је нешто што је најбоље и најлепше на свету. Мангупирање, дркање, зајебавање, било шта, то је то. Ниједан град у Србији није имао то као што је имало Краљево. Стара Југославија, СФРЈ и ФНРЈ. Кад те питају одакле су и кажеш из Краљева, питају јел познајеш Бранка Шерифа. Кад ме питају како се зовем, питам јел службено или како? Ако је службено, онда Јован Симић, ако није ја кажем Бранко, тако се декларишем.

Краљевчане су знали сви, у целој земљи. Окупљали су се у центру Београда, на Теразијама испред Москве. Окупљали су се и други, али не у центру града. Вањол старији и Мишко Мерцедес били су легенде Краљева по свему. Мишко изгуби главу. Живео је бурно, са Стевицом Марковићем из Париза, са овим и оним. Долазио је Стевица и у Краљево. Његова сестра Данка радила је код судије Митровића.

Краљевачки дневИНк 2

ЕСЕЈ: КАО ПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ ЈА БИХ

 Напаћеном народу најтеже је рећи истину

    Србија је одувек била земља са много проблема, али и са мало људи који су спремни да те проблеме реше. Сам географски положај Србије је тешко дефинисати: она се налази на балканској ветрометини, на раскршћу народа, вера и континената. Још пре неколико векова, свети Сава, највећи српски светитељ, учитељ и дипломата у једном свом писму је написао: ,,Исток мисли да смо ми Запад, а Запад да смо Исток. А ми смо, ето, предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку.” У таквим околностима, само снажан, храбар и довитљив народ могао је да опстане током векова који су прохујали.

Откако је, почетком 19. века у нововековној српској држави формирана институција Народне скупштине и Владе, народ је коначно могао да каже своје мишљење шта је једном просечном човеку потребно за пристојан живот. Ипак, ми имамо једну ману као народ, а то је да увек у другоме тражимо оправдање за своје поразе. Омиљена тема свих дискусија одувек су били Влада и њен председник. Људи који су се налазили на том положају мање или више су оправдавали поверење свог народа и показали колико је функција председника Владе компликована. Прота Матија Ненадовић, председник прве српске Владе, показао је својим делом колико је тешко градити један нови живот, за један мали народ који се тек био ослободио вишевековног ропства. Колико је битно да председник Владе буде мудар, најбоље је показао Никола Пашић који је српску Владу водио у време Првог светског рата. Први председник српске Владе у 21. веку, др Зоран Ђинђић, показао је својом жртвом колико ризика носи функција председника Владе и колико један премијер мора бити спреман да се жртвује за свој народ, иако је понекад потребно као жртву положити и сопствени живот.

 ЖИВОТ КАО НЕСХВАТЉИВО ЧУДО

 Наша земља је збир свих нас. Не може се променити Србија, а да пре тога свако не промени себе. Истина је да се у Србији тешко живи, али то је тако током читаве историје. Никада нам у историји није било добро, само што смо у појединим околностима деловали зрелије, па смо због тога пролазили боље. Најтеже је у овим временима мотивисати људе у нашем окружењу, јер их муче разни проблеми.

 Мислим да бих као председник Владе себи поставио јасан задатак: да уверим људе у Србији у то да је живот несхватљиво чудо, и да је сваки дан нова шанса да постанемо бољи људи и да се за корак приближимо европској породици о којој су још наши преци сањали. Народ у Србији има навику да увек започиње исправне ствари, али никада нема снаге да те ствари заврши. То је по мом мишљењу наш највећи национални проблем, јер недовршени послови осликавају, на неки начин, нашу националну недовршеност. Због тога бих позвао људе да заврну рукаве и да коначно крену озбиљно да раде на сређивању сопствених живота и решавању сопствених проблема и Србија би тада сигурно кренула много брже да се креће тим европским путем који је, по мом мишљењу, исправан. Поставио бих себи питање: шта ме то спречава да будем бољи него што јесам и како ја могу својим знањем и радом да допринесем да мом народу буде боље? Можда је и најтеже измученом и напаћеном народу једне земље рећи истину. Искрено речено, просечном грађанину Србије није баш најјасније којим се то путем креће наша земља и да ли ћемо икада стићи до циља који смо себи зацртали.

 Првог дана свог мандта појавио бих се на конференцији за штампу и изнео бих највеће проблеме у земљи и начине на које би требало решити те проблеме. Многи мисле да је немогуће решити проблеме у Србији, али како један просечан грађанин ове земље може да верује у боље сутра, ако се на челу Владе налази човек који је изгубио сваку наду да може осванути неки бољи дан? Не постоји немогућа мисија ако људи који у њој учествују верују да ће успети у реализацији своје идеје. Мислим да су наши највећи национални проблеми криминал, наркоманија, драстичан пад наталитета и све већи број оних који обољевају од тешких болести. Борба са тим проблемима била би највећи изазов и највећи део новца из државног буџета уложио бих за формирање институција које би се успешно бориле са овим проблемима. Те институције окупиле би најбоље стручњаке и они би наставили да раде и после истека мандата моје Владе.

 ПОДРШКА ТАЛЕНТИМА

 Главна тема у Србији је организовани криминал. Борба против те немани је најтежи посао, који је веома ризичан. Мислим да на сваки покушај кршења закона треба одговорити најтежим мерама. Идеја о формирању специјалног тужилаштва и специјалног суда је одлична, али ја бих као председник Владе поставио неке услове који би важили за све оне који желе да се укључе у рад тих институција. Иако сваки човек има право да се определи за неку политичку групацију, основни услов за пријем у те институције је да њихови будући службеници не учествују у раду ниједне политичке странке. Тако би се спречио утицај било какве политичке идеологије у правосуђу. У те институције били би примљени људи чија је просечна оцена на факултету износила најмање 9,40 јер су нам за борбу против криминала потребни најбољи стручњаци које једна земља има. Таква служба ефикасно би се борила против криминала нарочито ако би била подржана од стране нове службе државне безбедности која би такође била формирана од нових људи који би испунили претходно наведене услове. Нове институције биле би у потпуности очишћене од људи који би могли да имају било какве додирне тачке са криминалом. То би био одлучујући потез који би у потпуности уништио мафију у Србији.

 Истина је да снага једне земље почива на образовању њених грађана. Због тога бих се трудио да младима пружим наду да је њихова будућност у њиховој земљи. Сакупио бих најбоље студенте из свих области и разговарао са њима о томе шта они мисле како најлакше можемо да решимо проблеме у Србији. Многи таленти су нестали у овој земљи, јер њихове породице нису имале довољно новца да их школују. Због тога бих уложио новац за формирање једне нове институције у коју би ушли наши најбољи стручњаци, чији би посао био да трагају за младим талентима и да онда држава преузме одговорност да их изведе на прави пут, ако већ њихове породице нису у могућности да им пруже квалитетно образовање. Као председник Владе покушао бих да привучем и стране стручњаке чије би искуство и знање сигурно помогли да Србија напредује. Мислим да би за њих једно велико искуство било да раде у земљи која се суочава са многим проблемима и да би они заједно са нашим људима нашли многа решења за наше проблеме.

 Велики део буџета уложио бих у здравство, јер је то основ за борбу против наркоманије, алкохолизма, пада наталитета и великог броја оболелих од тешких болести. Најбољи студенти медицине били би стипендирани и могли би да размене своја искуства са колегама из највећих светских медицинских центара. Тиме бисмо добили генерацију изванредних стручњака који би помогли да се здравствено стање грађана у Србији промени на боље.

 НОВИ ВЕК - НОВА ПРИЛИКА

 Српски народ има још једну велику ману: превише је оних који мудрују, а премало оних који су спремни да повуку конкретне потезе. Мислим да би мој највећи успех као премијера био да чујем да је бар половина грађана Србије рекло: ,,У реду, данас сам урадио једну позитивну ствар, али мислим да могу да будем још бољи и већ сутра ћу се потрудити да достигнем још већи циљ.” Нико нам неће помоћи ако прво сами себи не помогнемо.

 Мислим да смо ми као народ прокоцкали 20. век непотребним политичким експериментима и тешким ратовима и да је овај век једна нова прилика да урадимо нешто позитивно. Време је да постанемо народ који завршава све започете послове и ако икада дођем у позицију да председавам српском Владом, показаћу да је сан о европској Србији могуће досањати.

 НАЦИОНАЛНА НЕДОВРШЕНОСТ

 Народ у Србији има навику да увек започиње исправне ствари, али никада нема снаге да те ствари заврши. То је по мом мишљењу наш највећи национални проблем, јер недовршени послови осликавају, на неки начин, нашу националну недовршеност. Због тога бих позвао људе да заврну рукаве и да коначно крену озбиљно да раде на сређивању сопствених живота и решавању сопствених проблема и Србија би тада сигурно кренула много брже да се креће тим европским путем који је, по мом мишљењу, исправан.

 Љубиша Бојанић, ученик ИИИ разреда Гимназије у Краљеву