Краљевачки ДневИНк 24

Владан Глишић председнички кандидат Покрета Двери

ПОРОДИЧНИ УМЕСТО ПОТРОШАЧКОГ МОДЕЛА ДРУШТВА (1)

- Да би Србија могла да опстане у 21. веку потребан је дубоки преображај српске културе, медијског простора и изборног процеса, економског модела и геостратешког правца

Председнички кандидат Покрета Двери на прошлогодишњим изборима Владан Глишић у политички живот Србије укључио се 1987. године као седамнаестогодишњак. У то време постао је један од последњих политичких осуђеника када је због оснивања и деловања тајне омладинске антикомунистичке организације српских националиста казну издржавао у Окружном затвору у Петровцу код Крагујевца.

Првих пет година живота, које одлучујуће делују на формирање личности, провео је на територији Косова и Метохије. Тога је постао свестан управо за време суђења због антикомунистичке делатности када је судски вештак устврдио да Срби са Косова имају појачан осећај за неправду и зато су спремни да се боре против система за који сматрају да је неправедан. А Владан Глишић се са вршњацима борио исписујући антикомунистичке и просрпске графите у Аранђеловцу у време када су Срби почели да дижу глас против онога што се деценијама дешавало под притиском. Већ тада су српска и албанска деца на Косову и Метохији била у све чешћим сукобима што је наговештавало да заједнички живот у будућности није могућ.

Као најстарији од четворо деце Зорке и Негослава Глишића по мајчиној линији води порекло од Лалића из Васојевића које је краљ Александар после Првог светског рата населио у пределима око Приштине. Они су се први нашли на удару шиптарских терориста и балиста већ првих дана Другог светског рата. Иако су им куће паљене, а они протеривани, нису били међу Србима који су напуштали територију Косова и Метохије. По очевој линији Шумадинац, из села Гараша код Аранђеловца, припада породици староседелаца који су ту живели 300 година. То је село на обронцима Букуље из кога потичу Милутин Савић, који је касније узео име Гарашанин, село Илије Гарашанина и Светолика Ранковића. Укорењени Шумадинац имао је прилику да буде рођен на Косову и рано сазна како судбина овог дела земље изгледа из угла Срба из Шумадије и оних са Косова и Метохије.

- То ми даје одређену позицију у којој да могу да схватим шта значи та врста односа према Косову и Метохији према једном реалном политичком смислу какав често људи имају из Шумадије, али у једном дубинском архетипском смислу какав имају Срби који су Косово доживели на својој кожи и који су тамо рођени. То је време комунистичког једноумља када Срби на Косову и Метохији нису смели ни да причају о несрећама и невољама које доживљавају под шиптарским притиском. У својој затвореној средини често су причали о томе, а ја сам као дете имао прилике да слушам и несвестан колико то утиче на моју свест о томе – прича Глишић.

Још у то време Срби и Албанци живели су у изолованим заједницама, а комуникација, без обзира што се говорило о братству и јединству, није постојала. Тадашњи режим је, као изразито антисрпски, све неправде према Србима гурао под тепих што је оставило јак утисак на личност у формирању. Првих пет година живота на овим просторима није било прилике да боље упозна Албанце, јер се дружио само са српском децом. Са дистанце од четрдесет и више година верује да у албанском народу има доста људи који покушавају да живот заснују на нормалним вредностима. У исто време свестан је да, на основу информација које има, тиха већина Албанаца не може да оствари срећу, нормалан живот и будћност у „ономе шо је Тачијева квазидржава и што је терористички крвави импровизоријум који се зове држава Косово, како је зову Американци и Брисел“.

- Наш највећи савезник у борби за повраћај Косова и Метохије у оквире Србије, и одбрану свих вредности које је држава Србија кроз векове доле правила, је потреба у албанском народу да имају нормалан живот. Они неће имати нормалан живот у „Великој Албанији“, неће моћи да остваре нормалну људску срећу у држави у којој се тргује људским органима, наркотицима, проституцијом, врши илегална трговина оружја и шверцују терористичке групе исламског света. У таквом окружењу они не могу да развијају ни своју породицу, ни нормалан живот. Много више тога су имали у оквирима српске државе и мислим да ћемо у будућности, у потреби да се нормално живи, међу Албанцима на Косову и Метохији имати доброг савезника у борби против шиптарског тероризма и страних окупатора, у жељи да повратимо суверенитет Србије на тим просторима – каже Глишић.

После три месеца, које је као малолетник провео у истражном затвору, уследила је осуда на годину дана појачаног надзора органа старатељства. Суђење се одвијало у време чувене Осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије, па пресуде нису биле оштрије. Глишић верује да би он и пријатељи били много оштрије кажњени да је на власти у Србији у то време остала дотадашња политичка елита. Политичке околности деловале су на заташкавање целог случаја, јер после Осме седнице ЦКСКС, и почетка борбе за српске националне интересе, није било у интересу да српски младићи затворени због патриотских разлога, остану у затвору. Апсурдно је у то време деловала чињеница да су они који су га хапсили због борбе за српске националне интересе, и западни модел демократије у који је веровао, преко ноћи постали заговорници националне борбе. То је и био разлог што је од почетка имао дистанциран став према такозваној антибирократској револуцији.

- Суштински та антибирократска револуција била је наставак номенклатуре и у социјалној сфери идеологије криптокомунизма и криптотитоизма који је владао осамдесетих година, па због тога није ни могла на прави начин да решава националне проблеме српског народа. С ове дистанце, после свега што је клика која је дошла после 5. октобра урадила у много горој мери урушавајући националне интересе Србије, схватам да Милошевић и његов режим нису били толико национално штетни колико ће бити они који ће преузети власт од њега.

У исто време, ма колико једни или други изгледали лоши или мање лоши, суштински је корен њихове политичке идеје и духовног хабитуса, оног на чему су заснивали своје вредности, погрешан. Погрешан је јер заборавља да је Србија земља светосавских вредности, земља која мора да се бави одбраном свог идентитета, а бранећи свој идентитет да препозна шта су њене смернице у геостратешком, економском и сваком другом смислу.

То није могла да уради Милошевићева криптотитоистичка номенклатура, а поготово после петог октобра то није могла да уради пронато, проевроунијска, проамеричка номенклатура која је дошла на власт. И једни и други су једнако страни српском бићу, традицији и историји да не могу наћи решења која су добра за овај народ. Искуство деведесетих, у време када смо ја и моји пријатељи који су покренули Двери учествовали у свим борбама против Милошевићевог режима, искуство упознавања како ће изгледати власт тадашње опозиције, искуство власти после петог октобра нас је научило да су све то једнако јалове политике и да све те политике морају да буду стављене под лупу историје. Можда је неко од њих био мање или више патриота, али у суштини су на кормилу државе били погрешни људи за српски народ – верује Глишић.

Због тога је потребан дубоки преображај српске културе, медијског простора и изборног процеса, па самим тим политичке елите, и економског модела, геостратешког правца да би Србија могла да опстане у 21. веку. Двери, као оштри противници уласка Србије у чланство Европске уније и НАТО пакт, а свесрдно подржавају евроазијске интеграције, то отворено говоре.

Покрет Двери се залаже за економски модел супротан садашњем неолибералном капитализму, за породични уместо потрошачког модела друштва и културу идентитета. У њој ћирилица и српски идентитет треба да се поставе као врхунске вредности у друштву, и медији одговарају свом народу, а не тајкунима и заговорницима страних интереса. Тек тако постављене вредности значиће потпуну демонтажу садашњег система. Иако легитимна и коректна Двери су суштински антисистемска организација која се залаже за комплетну демонтажу система који влада у Србији. У том смислу их неки политички фактори и доживљавају као опасност и некога кога треба елиминисати из политичке борбе. Подршка коју су на последњим изборима добили од српског народа учвршћује их у уверењу да то неће бити могуће.

Народ на Косову и Метохији, као и српски народ на многим просторима, био је изигран, веровао је погрешним људима, а то платио прогоном са вековних огњишта, тако да припада највећем избегличком таласу у Европи после Другог светског. За такав положај не може бити крив народ, већ политичка и интелектуална елита која није дорасла улози, па више и није елита већ једна интересна група која себичне интересе остварује на штету свог народа.

- Оно што је горак осећај у свим тим годинама је да смо били толико збуњени у свим геополитичким и историјским околностима да нисмо успели да урадимо ниједну корисну ствар за себе и свој народ. Суштински је требало реаговати на начин да се много бруталније обрачунавамо са тероризмом. То је морало да се ради, а не да се калкулише, морало је да се рачуна на савезништво. Оно је морало да се тражи можда и међу елитама на западу које су у том тренутку могле да имају интерес да реагују против тероризма који је наговештавао да ће бити повезан са исламским залеђем које ће се појавити у међувремену. Морало се реаговати на начин да се оснаже све структуре савремене државе и никако не дозволи улазак агената страног интереса који су вршљали по нашој медијској и културној сцени, па су тако припремили младе генерације да буду спремне да дозволе издајничким елитама да преузму кормило државе. Морало се реаговати на креативнији и много динамичнији начин. С обзиром на околности предоминације евроатланског концепта на целом простору Балкана, када Русија није имала снаге да се супростави, а кад је Кина била далеко, мора човек да буде и блажи у оценама онога што је радио Милошевићев режим, јер су имали много теже околности за борбу него они који су после петог октобра распродавали ову земљу. Они се уопште нису борили за овај народ, него су обећавали да ће отићи у евроунијску земљу дембелију, да ће све бити лепо, а у међувремену пунили џепове и као највећи паразити се односили према свом народу и ресурсима које су узели. Страшно је када сазнате да су они против којих сте се борили деведесетих мање лоши него они који су дошли двехиљадитих – каже Глишић.

У том смислу више нема илузија, јер као народ немамо право на илузије, и немамо право да кажемо битно је променити, па макар ко дошао. После смене Милошевића, склон је веровању да су дошли гори од њега, а можда после смене претходног режима, могу да дођу гори од тог режима.

Основ за такво размишљање је тврдња да се не ради ништа што је претходна власт урадила када је у питању став према решавању коначног статуса Косова и Метохије.

Ништа се, каже он, није учинило ни по питању продаје наших ресурса странцима, подршке геј парадама, генетски модификованим организмима, и свим стварима које су битне за породични живот сваког нашег човека. Ако ова власт није спремна да се са свим тим обрачуна онда може да буде можда и гора од претходне.

- наставиће се -

Краљевачки ДневИНк 23

Посмртни остаци краља Петра Другог у двору

ПОВРАТАК ИСТОРИЈА

Ковчег са посмртним остацима последњег југословенског краља Петра II Карађорђевића, који је преминуо у САД, где је сахрањен у цркви Светог Саве у Либертвилу, стигли су у уторак на београдски аеродрому „Никола Тесла“ после чега су превежени у дворски комплекс на Дедињу.

Дочеку посмртних остатака присуствовали су чланови породице Карађорђевић, Александар II, принцеза Катарина, принчеви Петар, Филип и Александар, премијер Србије Ивица Дачић, саветник председника Републике проф. др Оливер Антић, владика хвостански Атанасије, и представници Одбора за пренос посмртних остатака чланова Краљевске породице. Ковчег је превежен у дворски комплекс на Дедињу, где је привремено похрањен у Цркви Светог Андреја Првозваног, док су му пошту одавали многобројни грађани дуж пута од београдског аеродрома до Краљевског двора. Ковчег са телом краља је, прекривен српском заставом и краљевским регалијама, унет у капелу, где је патријарх српски Иринеј, уз саслужење епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, хвостанског Атанасија и ремезијанског Андреја, служио помен краљу, у присуству чланова краљевске породице, премијера Србије, представника традиционалних Цркава и верских заједница, чланова саветодавних тела Круне и великог броја грађана Београда и Србије који су се окупили испред капеле. После службе, патријарх српски Иринеј је у обраћању присутнима истакао да смо „коначно дочекали овај тужно-радосни дан, дуго жељен и очекиван, дан од историјског значаја за цео српски народ“.

Престолонаследник Александар II, син краља Петра II, нагласио је остварењем сна за целу породицу Карађорђевић дан када су посмртни остаци његовог оца коначно стигли у Србију.

- Мој отац краљ Петар је коначно код куће и ускоро ће бити са својим прецима на Опленцу. Желео бих посебно да се захвалим патријарху српском Иринеју што је овде данас и на свим његовим молитвама. Данас смо се окупили тужним поводом, пуним достојанства и историјског симболизма. Ове године се навршава деведесет година од рођења мога оца краља Петра II, као и седамдесет и две године како је услед инвазије нациста био присиљен да напусти своју вољену земљу и остатак живота проведе у егзилу. Мој отац је умро пре четрдесет и две године, сахрањен у далекој земљи, али окружен пријатељима и људима који су му били одани. Много пута је причао о његовој жељи да се врати кући. Очигледно је толико времена морало да прође и толико историјских догађаја, како би историјска неправда била исправљена, и једна људска жеља била испуњена. Повратак у отаџбину је била највећа жеља мога оца, који је изнад свега волео своју земљу и свој народ. О томе је говорио често, сваки пут када бисмо нас двојица били заједно. Данас се коначно вратио у Србију, у земљу својих предака и својих сународника. Вратио се да би нама помогао да покушамо да разумемо сопствену историју, и да научимо да је поштујемо. Овим чином враћамо себи идентитет, јер како говори и изрека: „Ко себе не поштује, ни други га неће поштовати“. Данас, сви заједно са овога места шаљемо важну поруку свету: „Ова земља одаје почаст свима онима који су учествовали у стварању њене историје!“

Желим веома да се захвалим нашем председнику Србије господину Николићу и председнику Владе господину Дачићу, на овом заједничком подухвату, као и доприносу државног одбора за пренос посмртних остатака чланова краљевске породице Карађорђевића. Захваљујем и свим члановима Владе на великој подршци. Специјалну захвалност дугујемо професору Оливеру Антићу на његовој личној иницијативи и ангажовању овим поводом. Хвала свима који су били истрајни и помогли на овом путу. Вратили смо Краља у његову земљу. Добро дошао кући оче! Слава му – рекао је престолонаследник Александар Карађорђевић.

У капели ће тело краља Петра Другог бити све док у Србију не стигну и посмртни остаци његове мајке краљице Марије, која је сахрањена у Лондону и супруге краљице Александре, сахрањене у Атини, после чега ће бити пренето на Опленац, у Краљевски маузолеј у Цркви Светог Ђорђа.

Ексхумација из Манастира Свети Сава у Либертвилу која практично изведена у тајности, изазвала је огорчење дела српске емиграције у Чикагу. Они преношење тела краља Петра Другог, без испраћаја и последњег поздрава његових сабораца, сматрају неправедним и ниподоштавање емиграције. Заборављају да краљ Петар припада и њима, наводи се у реакцијама објављеним на сајтовима америчке дијаспоре.

Ексхумацији посмртних остатака краља Петра Другог у Манастиру Свети Сава у Либертивилу присуствовало је десетак људи - игуман манастира, Том Караџић, адвокат породице Карађорђевић, Душан Ђорђевић, власник погребног предузећа „Света Гора“ са радницима и српски бизнисмен Бранко Тупањац.

Датум сахране краља Петра II  Карађорђевића у Краљевском маузолеју у породичној крипти на Опленцу биће накнадно одређен.

Влада Србије је септембра прошле године одлучила да се формира Организациони одбор за пренос посмртних остатака чланова породице Карађорђевић у породичну крипту цркве светог Ђорђа на Опленцу, а за председника Одбора именован је председник Србије Томислав Николић.

Биографија Краља Петра II Карађорђевића

Краљ Петар II био је најстарији син краља Александра I и краљице Марије. Рођен је у Београду 6. септембра 1923. године. Образовање је започео у краљевском двору у Београду, после чега је уписао школу Сандроид у Енглеској, одакле се вратио после убиства свога оца у Марсељу 1934. године. Пошто је у време атентата Краљ Петар II имао само 11 година, краљевско управљање земљом пренето је на намесништво. Одлука Кнеза Павла да потпише уговор о ненападању са нацистичком Немачком на почетку Другог светског рата изазвала је жестоке протесте у земљи, који су 27. марта 1941. довели до кризе владе и државног удара. Краљ Петар II је након што је Југославија окупирана заједно са Југословенском владом емигрирао прво у Грчку и Палестину, а затим у Египат. У јуну 1941. године у Лондону се придружио другим монарсима и лидерима европских држава који су избегли пред нацистичком окупацијом. Краљ Петар II није никада абдицирао. У изгнанству је прво живео у Лондону, а последње године живота провео је у Америци, где је после дуге и тешке болести умро 1970. године. Сахрањен је у ставропигијалном манастиру Светог Саве у Либертвилу, недалеко од Чикага у држави Илиноис.

Краљевачки ДневИНк 22

Беседа патријарха Иринеја на свечаности отварања године Миланског едикта

ОПШТЕЦИВИЛИЗАЦИЈСКА ТЕКОВИНА

Захваљујући цару Константину и његовим следбеницима Србија била, а и данас је, органски део оне Европе која се поноси хришћанским наслеђем, слободом и културним достигнућима

Прошло је 1700 година од доношења Миланског едикта, којим је Свети Цар Константин Хришћанима гарантовао право да Господа Исуса Христа слободно прослављају. Пред нама је велики догађај, али и прилика да се после много векова упитамо: шта је тај акт значио за Цркву Христову, после три века прогона хришћана у Римској империји због тога што су проповедали Благу вест Светог Јеванђеља и сведочили Христа Васкрслога и што се нису уклапали у слику и поредак обоготворених императора.

Стога су хришћани били стављени ван закона као људи који проповедају „недозвољену веру“. Многи мученици из тог времена чијем се храбром сведочењу Истине дивимо, међу којима су и ранохришћански мученици са ових наших простора (Свети Флор и Лавр из Улпинане (данашњи Липљан), Свети Емил и Стратоник (Београд), Свети Ерасмо Охридски, Светих 150 мученика сирмијских (Сремска Митровица), испуњавају календар Свете Цркве Христове. Заслугом Светог Цара Константина хришћани су постали слободни. Постали су део друштва са правима која су имали и људи других религија, са имовином и слободом рада и деловања. Тим едиктом је Цркви гарантована слобода, по речима царским: „да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери коју би желели, као и било којој божанској или небеској ствари, да би могли и ми и сви који су под нашом влашћу добар и миран живот водити“.

Ова 2013. година је прилика да сагледамо колико је Хришћанство заслужно за преображај који је учинило у незнабожачком и идолопоклоничком античком свету. Зато је овај јубилеј велики дар који нам Бог дарује, дар који подразумева одговорност: да видимо колико смо Христови, колико је Бог са нама и ми са Њим. Не смемо се правдати временом и говорити како су у овом нашем времену скоро све вредности погажене. Ми смо ту да се у години овог великог Јубилеја покажемо способним превазићи сваку кризу; да смо спремни жртвовати се за истинску слободу и људско достојанство, за ону слободу и оно достојанство које нам је Христос даровао. Ово је тренутак, не само да се поносимо тиме што је Цар Константин „апостол међу царевима“ рођен у Нишу, већ да се угледамо на његов духовни преображај и сагледамо плодове које је тај преображај донео у уметности, култури, музици, науци, књижевности – једном речју, колико је допринео људском животу уопште.    

Овај Равноапостолни Цар, који је владао по Божјим законима на корист и добробит заједнице, био је духовни узор потоњим владарима, а нарочито онима из нашег рода. О томе сведоче споменици средњовековне књижевности, у којима су српски владари приказани на „подобије Константиново“, као „Нови Константин“. Владари из Немањине лозе су често поређени са Царем Константином. Архиепископ Данило II, говорећи о победама Светог краља Милутина, сматра да је он „сличан славном Константину“, док се Свети Стефан Првовеначани, у своме Житију Светом Симеону, моли да крст буде симбол и средство благословене победе, и да помаже његовом оцу „као древноме Цару Константину“. У Краљевој задужбини, манастиру Светог Николе Дабарског, постоји монументална композиција Константинове победе над Максенцијем, коју истраживачи упоредо стављају са Краљевом победом на Велбужду. Цар Душан, такође, доносећи свој Законик, тражи историјски основ у Константиновој личности и делу. У пропратној повељи каже се: „Бог по својој милости... мене премести од краљевства на православно царство. И све ми даде у руке као и великом Константину цару...“

Настојећи да буду „Константиновог рода“, наши свети преци, „честити и Богу приступачни“, остварили су и оставили нам велика дела на пољу науке, политике, културе, цивилизације... Зато је Србија била, али и данас јесте, органски део Европског континента, оне Европе која се поноси хришћанским наслеђем, слободом и високим културним достигнућима. 

Ово славље вечерас у Нишу, и сва друга која ће бити у овом граду, али и у Београду и другим местима у току године, помоћиће нам да се речи Миланског едикта и данас, након 1700 година, чују и зазвуче савремено; јер су, нажалост, савремени и прогони и страдања широм света, у нашем суседству, па и код нас, а нарочито на Косову и Метохији.

Милански едикт је општељудска и општецивилизацијска тековина актуелна у сваком времену, па и у овом нашем. Колико ћемо ми принети плодова и оставити својим потомцима зависи од нас – колико смо спремни да, попут Светог Константина Великог и његове мајке Свете Царице Јелене, лично доживимо непоновљиву и јединствену личност Господа Исуса Христа, да се у Њему огледамо, и да као плод тог чудесног и тајанственог сусрета остваримо апостолску мисију Цркве у свету. Зато је свечано обележавање овог Јубилеја подстрек да још истрајније сведочимо Господа Христа да би и други, видевши наша добра дела, прославили Оца нашега Који је на небесима.

Свети Цар Константин је својим едиктом омогућио слободно исповедање Хришћанства у мору паганског света. Протекло време од 1700 година је гаранција да нико данас не треба да се плаши наше Свете Цркве, јер је она управо надахнута едиктом, истрајна у неугрожавању било чије слободе вере и савести. Таквим односом према другима на најбољи начин сведочимо снагу и љубав којом нас Христос и Свети Цар Константин уче и данас.

Овом вечерашњом свечаношћу проглашавамо 2013. годину, годином Миланског едикта.

Краљевачки ДневИНк 21

Србија на раскрсници

ЗАШТО ЕВРОПСКА УНИЈА, А НЕ РУСИЈА

Анализа економских аспеката односа Србије са Русијом и Европском унијом треба да допринесе објективнијој  процени интереса земље у грађењу односа са ова два актера

Када је пре годину и по дана у оквиру Европског покрета у Србији настао Истраживачки форум основни циљ је био да се предложе решења заснована на аргументима и рационалном приступу истраживањима која би допринела правилном позиционирању земље у односу на значајне актере, пре свега Европску унију и Руску Федерацију. У оквиру деловања створена је идеја да се направи анализа економских аспеката односа са Русијом и са Европском унијом како би могло објективније да се процењује шта је интерес Србије у грађењу односа са ова два актера.

Иако Србија има економске односе са великим бројем земаља њена трговина је концентрисана на мали број трговинских партнера. Најзначајнији је Европска унија која је у 2011. години примила 56 одсто српског извоза. Следе земље региона, удружене у ЦЕФТА, и на крају Руска федерација са само 7 посто. Када се анализи прикључе и земље ЦЕФТА које имају аспирације да уђу у Европску унију, онда обим и значај ЕУ расте, јер је 80 посто српског извоза усмерено ка њој.

У структури извоза Србије готово да је занемарљиво учешће индустријских производа тако, да гро чине пољопривредни производи и полупроизводи који извознику доносе мали профит. Основни услов за промену структуре извоза је што бржа реиндустријализација земље. Половина добара које Србија увози долази из земаља чланица Европске уније, док Руска федерација учествује са само 13,2 процента, а значајан део тога припада енергентима.

Када се упореди структура извоза Србије у Европску унију и Руску Федерацију нема значајније разлике, сем што се у ЕУ извози нешто већи обим готових производа. У складу са Споразумом о стабилизацији и придруживању, који је Србија са Европском унијом потписала 2009. године, у земље чланице се без царине и ограничења извозе индустријски и пољопривредни производи, осим четири за који постоје тачно дефинисане квоте, а односе се на 180 хиљада тона шећера, 8700 тона телетине, 55 хектолитара вина и 10 тона пастрмке и шарана. Проблем наше пољопривреде састоји се у томе да не може да искористи ове квоте. У првих десет месеци 2011. године Србија је извезла телетине за једва 7,2 процента одобрене квоте. Насупрот увреженом мишљењу да је Србија велики извозник пољопривредних производа овај податак делује прилично поражавајуће.

Према истом споразуму Србија фазно либерализује тржиште за производе из земаља Европске уније док за 20 до 23 посто пољопривредних прозвода задржава царине. Једина је од земаља региона која је обезбедила задржавање сезонске заштите за одређен број осетљивих пољопривредних производа који се увозе из Европске уније.

Поред готово неограничених могућности за извоз мало је познато да је Србији дозвољен и неограничен транзит робе преко земаља чланица Европске уније према тржиштима Русије, што има позитиван ефекат на трговину. Како се 95 одсто извоза до Русије транспортује камионима ова повољност је знатно допринела повећању извоза у ову земљу.

Примена Споразума о стабилизацији и придруживању је у 2011. години умањила приход од царина на увоз за 466 милиона евра. У исто време корист од преференцијалног извоза српске привреде, на основу истог споразума, износи милијарду и 500 милиона евра. Ако се има у виду да су новац који би потрошили на царине грађани Србије уложили у штедњу и додатну потрошњу, а тако кроз ПДВ део средстава вратили државном буџету, онда су губици знатно мањи него што би то поједини критичари желели да прикажу.

Истраживање показује да Споразум о стабилизацији и придруживању пружа још неке повољности пре свих заштиту држављана Србије који се налазе на легалном раду у земљама Европске уније. Споразум им је омогућио да не могу бити дискриминисани по основу држављанства у погледу услова рада, накнаде или отпуштања са посла које је све присутније и у земљама уније. Према подацима Светске банке из 2009. године износ дознака које долазе у Србију достигао је 5,5 милијарди евра. Под претпоставком да само трећина запослених у иностранству долази из земаља Европске уније може се закључити да је бар једна милијарда и 500 милиона евра стигло у земљу захваљујући Споразуму о сарадњи и придруживању.

Економске односе Србије и Европске уније карактерише и бесповратна помоћ за развој земље. Буџетска помоћ од 2000. године износи 2,4 милијарде евра, иако у њој нису представљене појединачне донација земаља уније. Због чињенице да није чланица Европске уније само по овом основу Србија губи милијарду евра годишње. Земља чланица из фондова уније може годишње да добије максимално 4 одсто бруто домаћег производа. Примењено на српски буџет то би износило 1,2 милијарде евра, што је знатно више од 200 милиона колико тренутно годишње добијамо.

До распада Југославије почетком деведесетих година прошлог века половина извоза бивше државе у Русију одлазила је из Србије. Од тог периода економска размена је претрпела значајне промене и трансформације. Трговински односи Србије и Русије дефинисани су Споразумом о слободној трговини, који је потписан 2000. године. Протокол који је донекле изменио овај споразум је потписан 2011. године. Основни принцип Споразума омогућава слободну трговину са изузетком списка роба на које се и даље наплаћује царина. На том списку је 39 производа из Србије међу којима су месо, сир, шећер, пенушаво вино, цигарете, гуме, тканине од памука, компресори за расхладне уређаје, трактори и аутомобили.

На списку 17 производа на које се при увозу из Русије плаћа царина налазе се пнеуматске гуме, славине, вентили и слични уређаји, моторна возила за превоз особа, путнички аутомобили и друга моторна возила и моторна возила за превоз робе. Иако се значај споразума посебно потенцирао у време предизборне кампање у Европском покрету истичу да су његови домети прилично скромни. На тржиште Русије у 2011. години извезено је робе за 600 милиона евра, док је увоз из ове земље три пута већи. Разлози томе су бројни, а један од њих је да се међу производима који су ослобођени плаћања царине не налазе они који би лако могао да пронађу купца на руском тржишту. Друго важно ограничење је ниво производње коју наша привреда може да оствари да би била конкурентна, али и неорганизован и неадекватан наступ српских компанија на том тржишту.

Једно од кључних ограничења, које има дугорочни ефекат, је питање транспорта робе. У структури робе која се извози на руско тржиште преовлађују расути терети који се превозе камионом што драстично подиже крајњу цену. Железница не може да се користи због различитих стандарда тако да као најефикснији остаје превоз Дунавом према Црном мору који није у довољној мери развијен да би српски извоз био конкурентнији на руском тржишту. Транспорт Дунавом не користи се јер продукција наших фирми није толика да може да напуни баржу која може да плови и Дунавом и Црним морем, а уколико се роба претовара у Констанци опет се трошкови транспорта значајно повећавају.

Најзначајнији инфраструктурни пројекат за Републику Србију је изградња Јужног тока, јер подиже ниво енергетске безбедности, а очекује се и пад цена овог енергента на нашем тржишту што би требало да повећа конкурентности српске привреде. Упркос томе снабдевање гасом ваљало би обезбедити и из алтернативних извора, па би било добро да се Србија укључи у изградњу гасног прстена и гасним инсталацијама повеже са суседима, пре свега Румунијом и Бугарском које имају значајне изворе овог енергента. Овај пројекат је започет потписивањем уговора са бугарским премијером у Бриселу, а прва траса треба да повеже Ниш и Димитровград са бугарском границом.

На даљи развој односа Србије и Руске Федерације неминовно ће утицати и приступање Русије Светској трговинској организацији што ће условити смањење просечног царинског оптерећења на увоз робе, а очекује се да ће увозне царине у Русији са 10 бити смањене на просечних 7,8 посто. Када царина за увоз пољопривредних производа буде снижена за целих 30 процената наши производи ће се на руском тржишту срести са конкурентским производима из других земаља, па ће и ефекти заштите коју обезбеђује Споразум о слободној трговини бити далеко мањи.

Главни извозни адут Србије биле су свеже јабуке.  Уласком Русије у Светску терговинску организацију царина ће са 10 бити скинута на 6 центи по колограму. До 2017. године биће спуштена на 3 цента што ће ићи на руку највећим светским произвођачима Кини, Чилеу и Француској које немају ограничења у транспорту која има Србија.

Како ни 11 година после потписивања у руској Думи није ратификован Споразум о слободној трговини са Србијом, Русија га није ни пријавила Регионалном комитету који омогућава увид земљама чланицама Светске трговинске организације у његов садржај. То знатно повећава ризик српских компанија које планирају значајне инвестиције у капацитете како би извозили на руско тржиште. Он се састоји у томе да споразум може бити укинут, или измењен, што би Србију додатно ставило у неповољнији положај.

Европска унија бележи дефицит у економској сарадњи са Русијом која је њен трећи увозни партнер, а када је реч о извозу четврти. Процењује се да од укупног броја 75 посто страних директних инвестиција у Русији долази из земаља чланица Европске уније, док у структури извоза највеће учешће, са око 80 посто, имају енергенти. Значајно за Србију је да је структура робне размене Европске уније и Русије веома слична стуктури коју Србија има са Русијом. Уласком Србије у Европску унију Споразум о слободној трговини ће престати да важи, а Србија ће примењивати Споразум о партнерству Европске уније и Русије који је на снази од 1997. године.

Упркос кризи Европска унија је кључни инвестициони партнер Србије, а Споразум о сарадњи и придруживању омогућава српским извозницима приступ тржишту од пола милијарде становника.

На основу анализе дефинисане су препоруке које би требало да унапреде економску сарадњу Србије са Европском унијом и Русијом, а прва указује на неопходност наставка процеса економских интеграција. С тим у вези требало би учинити све како би се створили услови за почетак преговора о равноправном чланству Србије у Европској унији. Претпоставља се да је овај оквир најбољи за изградњу и реиндустријализацију српске економије, и подизање нивоа продуктивности, што ће омогућити да наши производи буду конкурентни и на руском тржишту. Друга препорука подразумева неопходност израде стратегије и програма мера реиндустријализације земље како би нова индустријска политика, која треба да се заснива на спровођењу структурних реформи и инвестиција у све видове инфраструктуре, унапредила структуру извоза.

Неопходно је предузети и све мере подршке пољопривреди како би се искористили сви потенцијали које пружа Споразум о сарадњи и придруживању, али и Споразум о слободној трговини са Руском Федерацијом у извозу пољопривредних производа. Прва од мера која би требало да осигура пласман роба на руско тржиште је ратификација поменутог споразума, а друга, која значајно треба да унапреди извоз дугорочног је карактера, и подразумева изградњу ефикасног систем транспорта на Дунаву као најделотворнијег за транспорт робе из Србије. За процес европских интеграција и развој економских односа са Руском Федерацијом важно је и учешће Србије у имплементацији Дунавске стратегије коју је креирала Европска унија.

Краљевачки ДневИНк 20

Литургија Светог Јована Златоустог и прва литургија администратора Жичке епархије.

Беседа после Јеванђеља

Када нас црква божија подсећа својим песмама, химнама и богослужењима увек подсећа на радост Божића, на прослављање доласка Бога на земљу, доласка сина божијега зачетог од Дуга Светога и Пресвете Богородице. Он се браћо и сестре родио на земљи да би нас смртне пролазне, да би анма даровао живот вечни, бесмртни и непролазни. Зато хришћано када прослављају име божије, када прослављају његову љубав прослављају оно што је Бог највише учинио за човека а то је што је показао љубав да се он као Бог оваплоти, да прими тело да се роди, да дође на овај свет, да буде једнак са нама и један од нас како кажу свети оци. Да буде у свему што смо ми осим у греху и да нама пролазнима објави и дарује живот вечни, да нам дарује непролазна блага које ејдино Бог може дати човеку и да би човека уздигао на небу.

Заиста браћо и сестре доласком сина божијег у свет његовим рађањем отворила се небеса, рај се отворио и човек је поново враћен у рај. И да није било његовог оваплоћења, да није било његовог рођења рај би за нас био затворен. Једино би био пакао отворен.

Али он је дошао и пошао за човеком за круном свога стварања а све из љубави своје иако је човек њему окренуо леђа. зато Бог увек кад ми молитвама разговарамо са њим он нас пита хеј човече где ћеш ти од мене. Да се на небо попењеш, ја сам тамо. Да сиђем у пакао и ти си тамо. Где ћеш ти човече од мене. Шта тражиш другога поред мене. Осим човека као иконе божије тражиш ли лекара. Па ја сам највећи лекар. Тражиш пријатеља. А ко је нама највећи прикјатељ браћо и сестре. Тражимо ли оца. Зар имамо већег оца од њега браћо и сестре. заиста немамо и све је то Бог показао својим рођењем браћо и сестре.

Зато прослављајући Бога ми у ствари прослављамо његову љубав јер његова љубав и долазак на свет уствари браћо и сестре је сједињење неба са земљом. Сједињење људи са Богом. Његово рођење уствари јесте управо појава небескога мира на земљи и у исто време позив свим људим ана мир и узајамно праштање.

Данас је оданије Божића или како наш народ каже Мали Божић. МИ старији знамо а хвала Богу и овај млађи свет све више урађа у цркву Христову. То је оно што је радост за цео народ, цело човечанство. Ми смо знали да није се сме Божић дочекати а да неко буде са неким у свађи. Мирили су се највећи непријатељи. Зато је и кад смо ратове ратове ратовали наш народ знао пред велике празнике ратна адејства спусти и да се мири чак са непријатељима. То може велика душа човекова да кроз Бога види и непријатеља, да кроз њега љуби непријатеља.

И то је оно та виша вредност љубави за коју Христос каже љубите и непријатеља свог. Ми људи обично волимо оне који нас воле. То је добро али није добро ако они који нас љубе нама дозвољавају да радимо и оно што не треба. То нам нису пријатељи. пријатељ је да ти каже хришћански не надмено, не гордо него хришћански да каже брате, пријатељу, сестро, није ти то добро. Ако сте пријатељи онда ћеш га полсушати јер како може пријатељ пријатеља да увреди. Може само ако прекине пријатељство а пријатељство се прекида кад нестане Бога међу пријатељима. То је разлог зашто је БОжић, и не само Божић, него све што је у цркви позвано и призвано браћо и сестре на на праштање. Зато је Божић дан у који је људима засијала управо та светлост боговиђења. И човек нема кад нема бога у себи он је у мраку, он је у тами. А светлост и тама имају ли шта заједничког. Немају. Зашто тама мрзи светлост. Зато што открива оно што је у тами. И да није светчлости ми не би ни знали шта се у тами догађа. Е то је та светлост коју је Христос донео са собом, то је та севтлост која просвећује и освећује свакога човека који долази на свет браћо и сестре. И зато кажемо човек без Бога је у тами.

А чим Бога призове, чим Богу приђе, чим се Богу покори, чим покаже смирење љубави и веру од тог човека се тама разилази. Он почиње да сагледава управо тим духовним очима драги моји. И зато је врло важно браћо и сестре да пре собом, да пред очима духовним имамо ту бесконачну љубав божију, да се сећам озашто је господ дошао. Дошао је ради нас, ен ради себе. Све је претрпео, и гоњење и распеће и пљување, све, све, све ради нашега спасења. А зашто је то урадио. Само из љубави.

Један свети отац каже да је љубав божија просто натерала Бога да дође у свет да поново свет подигне и дага врати ттамо где је његова намена. Зато Јевађеље каже ми немамо посотјаног града овде. наш је град горе на небу. И зато је хришћански, и зато хришћанин увек треба о томе да рзмишља, или како свети оци кажу ходит иземљом а мислити на небу. И кад човек ходи земљом а стално мисли на Бога и оно што је горе где је Бог онда се он и уздиже браћо и сестре од овог привременог земаљаког. Онад он постаје радостан јер има Бога у себи а акад је Хришћанин радостан он се по речима Апостола Павла са радоснима радује а са тужнима тугује. То је Хришчанство браћо и сестре да осетимо бол, рану и тугу другог другог човека и да тај бол, и ту рану и ту тугу осетимо као своју. Онда ти показујеш да си Хришћанин. Није Хришћанство у неком филозофирању, надмудривању него је Хришћанство у љубави, не у знању него у љубави. Апостол Павле каже знање надима а љубав изграђује. Дајмо своје хришчћанство и своју припадност отврдимо делима а не речима самим.

Иако Господ тражи од нас да и речима и делима и јавно и тајнио исповедамо име Божије. Зашто. Зато што је име његово једино под којим се ми спасавамо. Зато нека је увек благословен Бог који нас сабира браћо и сестре око имена свога као што нас је и данас сабрао на овој светој литургији, да миосетимо оно што нам литургија даје.

А шта на даје литургија. Даје нам Бога браћо и сестре. Своди нам Бога на земљи и сев оно што је на небу, а људе који то осете и доживе на литургији уздиже на небо. Шта нам још даје литургија. Даје нам радост. Зато је преподобни Јустин Ћелијски говорио Не могу да замислим тужног човека тамо где се служи литургија.

Зато ми на крају литургије кажемо да смо примили Духа Светога, да смо видели севтлост неприступачну, и да управои са тим Духом Светим кога примамо и којим се седињујемо са Богом преко свете тајне причешћа и те светлости која обасјава и нас овакве какви јесмо да том севтлошћу зрачимо и по сведочимо и кад изађемо на врата ове цркве, и кад се серетнемо са другима да нас препознају да смо били на литургији, тојест да смо били на небу браћо и сестре.

Сваки је храм арче неба на земљи. Зато то терба увек да нас подсећа када уђемо на литургију да улазимо на небо браћо и сестре. Неко ће рећи па ја нисам ни видео Бога а био сам у цркви. Е, што ганиси видео немој да се чудиш, него се чуди ако ганиси осетио. А не можемо га осетти и нисмо га осетили ако га ставили Бога у срце. Бог не борави у богатом смилсу уу смислу материјалног богатства. Бог борави у чистом срцу. Зато и кажемо благо онима који су чистог срца а не који су богатога срца да ће они Бога видети.

Шта тражи Бог од нас. Не тражи много верујте. Он тражи од нас само жељу и вољу да будемо божији и ољи људи. А кад имамо жељу, кад имамо вољу и кад мало унесемо свога труда и подвига ту је сила божија браћо и сестре. Ту је тај светиљ који нам помаже, који нас чисти, јер ко је достојан да буде на таквом парчету неба да буде на литургији. Нико. Мислите да је владика достојан да служи литургију. Није. Зато ми и читамо ту молитву и кажемо да нико није достојан да приђе ни да се приближи а камоли да служи литургију. Али ми се уздамо у милост божију, у љубав божију, у благодат божију браћо и сестре. У Духа Светога који чисти, прочишћава и освећује и ако смо са том надом и ако тако приступамо онда ћемоосетити Бога. Бог не тражи од нас да му принесемо као што су цареви у његовом рођењу принели му злато, Либан и Смирну како се каже у Јеванђељу, тражи да покушамо да му принесемо чисто срце. на крају крајева ако и немамо чисто срце да му акежмо искрено у смирењу у молитви Боже ево ти мога срца, ево ти моје дуже, ево ти мојих мисли, не могу да урпављам са њима. Али ми живимо у свету у коме је више оних негативних него позитивних особина. Живимо у времену која су велика и са искушењима. И зато некако просто и гушимо душу своју, не дамо јој да се уздигне горе али ми је некако стално притискујемо, чак и сами себи много више правимо мука, невоља и искушења него што их уопште има. зато морамо дати одушка души да она која је боголика тражи Бога. Зато цар Давид каже жељна је душа моја Бога живога браћо и сестре. Е тај живи Бог дошао је на Божић и помирио небо и земљу и помирио људе са собом браћо и сестре. Зато славећи Божић ми славимо ту неисказану љубав божију коју је Бог према нама и стално излива. И тражи од нас само олико даму на на божанску одговоримо човечанском љубављу. На крају крајева и кад добиејмо дар до човека ми бар из културе кажемо хвала ти брате, хвала ти пријатељу што си ми дао тај дар. Шта да кажемо за ту љубав божију. Зашто њему не кажемо хвала ти Боже и благодарим т иза ту велику љубав. Све су то просте ствари а ми знамо чак и да их искомпликујемо браћо и сестре. Па сад имислимо ја не могу да будем бољи нећу да се трудим. Не могу ја да испуним закон божји, не могу заповести божје да испуним, оне су недостижне за мене, недокучиве. Није истина браћо и сестре. Нису оне тешке. Ништа што је дБог дао човеку није тешко. Али, шта је тешко. Тешко је да се ја ослободим самога себе, да се ослободим ружних мисли, ечи, дела, навика, сласти, стрсти. То је тешко, а кд тога с е ослободимо онда нас дух свети води и руководи и доводи тамо где треба. Зато кажем љубав божју ми прослављамо јер је Бог заволео нас пре него што је постао свет. И зато се каже он пре заволе нас него што ми заволесмо њега. Зато браћо и сестре волимо једни друге, праштајмо једни другима., Не можемо бити а да сен замеримо једни другима али праштање је веће од свакога греха. И зато право покајање даје и право радовање. Зато у српском народу постоји реченица која каже покајање је радовање. Како је лепо родитељима кад се дете покаје што се огрешило о свог оца. Пуни смо радости браћо и сестре што нам се дете покајало. А шта да кажемо за ту љубав божију којом нас он тално грли и тражи да се ми покајемо не ради њега него ради нас. Дао нам је Бог браћо и сестре и наредио просто да тако кажем иако нема наређења Бог свакоме даје на слободу да се определи да волимо једни другога љубављу која не тражи своје, која се не горди браћо и сестре, која све трпи и свему се нада. нама је данас потребна радост божија, нама је потребна снага како бисмо могли у времену у коме живимо да се радујемо и да се надамо да ће нас Бог спасти. И спасиће нас ако желимо и ако будемо у цркви његовој ми ћемо бити спашени. Али, ако нисмо у цркви љеговој да смо ен знам какви моралисти  дане знам каква добра дела чинимо нећемо се спасти ер нема спасења без цркве нема спасења без заједнице. Зато аАпостол Павчле кад говори хришћанима о цркви да воде дачуна како живе у цркви он каже ко поквари цркву поквариће њега Бог.

Ми смо ту у цркви и хоћемо таквог Христа, рођеног, страдалног, васкрслог, преображеног, вазнесеног Христа који је не само Бог него и Бог и човек, и он ћенас да разуме зато што је и Бог и човек. Сами да ми разумемо његову љубав и даму на љубав одговоримо у свом животу.

Излазак његов пред лице божије. Од срца благодарим свима лекарима на првом месту клоји су енсебичну љубв показали и оно што је до човека у њиховој моћи што су учинили да му олакшају задње данае. И нису ту само лекари. Ту су браћа свештеници, монаси, благоверни народ и у име свих њих благодарим енка им господ молитвама светим учини да и даље добро чините. По речима Апостола Павла добро чините да ва мсе не досади. У то име одлучили смо даодликујемо поједине особе.

Јован по милости божјој епископ шумадијски и администратор и мисотогљуститељ епархије жичке др Душици Александровић специјалисте онкологије Здравственог центра „Студеница“ у Краљеву за несебичну и  самоодрицајућу љубав према Епархији жичкој и Српској православној цркви додељујемо ову захвалницу призивајући на њу и домаћу цркву њену божију благослов. О празнику рождества Христовог 2012. године а двадесете године нашег архијерејског служења Господу.

примарију др Ради Новаковић, специјалисти опште медицине начелнику Службе кућног лечења Здравственог центра студеница за несебичну и  самоодрицајућу љубав према Епархији жичкој и Српској православној цркви додељујемо ову захвалницу призивајући на њу и домаћу цркву њену божију благослов.

примаријус др Радомиру Висковићу специјалисти анестизиологу и реаниматологу и начелнику Интензивне неге ЗЦ „Студеница“.

Ваш владика бивши је раћо и сестре молио се и служио свету литургију и приноси жртву за све вас. Он и данас се моли за све нас. Зато авс молим да га не заборавите у својим молитвама а он је је сада у већој предности него сви ми. Бог је тако хтео. Не долазимо на овај свет нити одлазимо са њега својом вољом. Он је у већој предности прво што више не може дагреши а сваки човек греши, и владика греши. Може пред престолом да још усрдније моли и доприноси.  Нека Бог руководи црквом, где ко где шта то ће бог да одреди а ми смо ушли у цркву слободне воље, Кад смо већ ушли не можемо да радимо сваки шта хоће. Онај је прави слуга који слуша цркву.

-

Краљевачки ДневИНк 19

Текст Политичке платформе за Косово

Политичка платформа за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини, са које је Влада Србије скинула ознаку тајности, предвиђа да свако решење дијалога Београда и Приштине мора да буде у складу са Уставом и Резолуцијом 1244 и да Србија не признаје независност Косова.

Интегрални текст Политичке платформе за Косово, који је пренела агенција Танјуг.

Република Србија ће, с циљем заштите државних интереса, у даљим договорима са привременим институцијама самоуправе у Приштини полазити од тога да свако решење, било општег или неког посебног питања, о привременом, прелазном или коначном статусу Аутономне покрајине Косово и Метохија, о положају Срба у Покрајини или о заштити српског верског и културног наслеђа, мора да буде у складу са Уставом Републике Србије и Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244.

Република Србија, у доброј вери (бона фиде), тежи наставку разговора са представницима ПИС у Приштини, убеђена у то да је трајно и одрживо решење за Косово и Метохију могуће достићи кроз искрени дијалог две стране.

Влада ће, ради утврђивања основних оквира за разговоре са представницима привремених институција самоуправе (ПИС) у Приштини, предложити Резолуцију о основним принципима за политичке разговоре са представницима привремених институција самоуправе на Косову и Метохији:

Резолуција ће бити заснована на следећим елементима:

* да основна полазна премиса за разговоре са ПИС у Приштини на високом политичком нивоу буде да Република Србија, у складу са међународним правом, Уставом и вољом грађана, не признаје и никада неће признати једнострано проглашену "независност" Косова;

* сва права и надлежности који као резултат преговора буду признати ПИС у Приштини биће пренети законом на органе Аутономне покрајине Косово и Метохија у складу са Уставом, законима и другим прописима Републике Србије;

* да основна тежња током наставка разговора са представницима ПИС у Приштини буде постизање свеобухватног решења, а да сви појединачни договори буду у складу са циљевима државне политике утврђеним Резолуцијом;

* да полазећи од чињенице да је Република Србија у досадашњем току политичког процеса, упркос и након нелегалне једностране проглашене независности Косова, својим поступцима пружила ПИС у Приштини ограничени правни и међународни субјективитет и легитимитет, разговори на високом политичком нивоу треба да буду вођени о превазилажењу институционалних паралелизама на подручју Аутономне покрајине Косово и Метохија, не задирући у питање међународног и државно-правног статуса ПИС у Приштини. Циљ је успостављање органа власти на подручју Покрајине који би били признати од свих страна укључених у процес и успостављање чврстих правних и политичких гаранција на нивоу Покрајине и међународне заједнице за политичка, територијална и друга права националних заједница на читавом подручју Покрајине;

* да Република Србија посебно инсистира на:

А) успостављању Аутономне заједнице српских општина на Косову и Метохији, коју би чиниле територијална аутономија четири општине севера Косова и Метохије и друге општине са већинским српским и мањинским становништвом (нпр. Грачаница, Штрпце, Гора итд.), засноване на посебном Статуту о аутономији Заједнице српских општина на Косову и Метохији и јемчене Уставом покрајине и јавном декларацијом представника међународне заједнице укључених у процес;

- Изворне надлежности и елементи унутрашњег уређења Аутономне заједнице српских општина на Косову и Метохији биће усаглашени кроз политички дијалог.

- Република Србија сматра да ова аутономија подразумева постојање изворних надлежности у областима:

- просвете (основног, средњег и високог школства),

- здравства (сви нивои здравствене заштите),

- спорта,

- културе,

- јавног информисања,

- заштите животне средине, креирање и спровођење политике заштите животне средине и одрживог развоја;

- просторног планирања,

искључива надлежност у регулацији просторног планирања и механизама за управљање читавим процесом, као и у процедурама за процесуирање захтева и њихово одобравање, искључива надлежност у регулацији система за развој јавног земљишта, што укључује одређивање критеријума за намену различите врсте земљишта и за коришћење земљишта, искључива надлежност у управљању механизмом за утврђивање законитости власништва над земљиштем и некретнинама, искључива надлежност у креирају политике развоја земљишта и станоградње, управљање јавним површинама уз постојање система ефикасне административне интервенције у процесу изградње, просторног планирања и коришћења земљишта.

- пољопривреде,

- шумарства,

- водопривреде,

- лова, риболова,

- правосуђа (тужилаштва у првом и судства у првом и другом степену, судови на подручју Аутономне заједнице српских општина на Косову и Метохији били би установљени законима на нивоу Покрајине, али би споразумом који проистекне из политичког процеса било утврђено да закон мора да предвиди механизам путем којег грађани Аутономне заједнице преко својих представника утучу на избор и састав судова. Ови судови би имали овлашћење да на подручју Аутономне заједнице, у складу са прописима важећим у Покрајини, одлучују у споровима о основним личним односима, правима и обавезама грађана, да изричу казне и друге мере према учиниоцима кривичних дела и других кажњивих дела одређених законом, да одлучују о законитости појединачних аката органа и организација које врше јавна овлашћења, решавају спорове о имовинским и радним односима и одлучују о другим питањима у складу са важећим законима),

- унутрашњих послова (Аутономна полиција била би у формалном смислу део полицијских снага Косова и Метохије, а функционисала би под ауторитетом Извршног већа Аутономне заједнице српских општина на Косову и Метохији, на територији Аутономије и у складу са овлашћењима која су дефинисана законима у сагласју са највишим правним актом Аутономне покрајине Косово и Метохија и Статутом Аутономне заједнице српских општина на Косову и Метохији.)

- рударства,

- енергетике,

- телекомуникација,

- трговине и економске политике,

Извршно веће има искључиву надлежност у питањима трговине и организације сајмова, укључујући административно планирање трговинских активности, као и регулацију сајамских активности на територији Аутономне заједнице српских општина на Косову и Метохији:

- фискалне политике и финансија,

- посебна овлашћења Аутономне заједнице српских општина на Косову и Метохији везана за јединствене регистре привредних друштава, друштвено-политичких организација и верских заједница;

- органи Аутономне заједнице српских општина на Косову и Метохији требало би да Уставом Аутономне покрајине Косово и Метохија имају гарантовану могућност успостављања непосредне сарадње са органима Републике Србије, као и право на допунско финансирање из средстава предвиђених буџетом Републике Србије;

- Аутономна заједница српских општина на Косову и Метохији самостално одлучује о изгледу и употреби својих симбола (грба, заставе, химне и др.), док је законом на нивоу Покрајине прецизније уређена употреба симбола Покрајине, као и заједничка употреба симбола Покрајине и територијалне аутономије;

Аутономна заједница српских општина на Косову и Метохији има Скупштину Аутономне заједнице и Извршно веће Аутономне заједнице који би се старали о вршењу послова из делокруга Заједнице српских општина на Косову и Метохији утврђених Статутом.

Б) успостављању специјалног статуса за сеоске енклаве у којима Срби и други неалбанци чине већинско становништво, евентуално и за подручје општине Гора (ово последње је само могућност, у случају да већина становништва у Гори не жели да ова општина уђе у састав Аутономне заједнице српских општина на Косову и Метохији);

- Подручја обухваћена специјалним статусом, нарочито изван градских средина, треба где год је то могуће да за полазну основу приликом одређења територије имају етничку структуру која је постојала пре етничког чишћења, с обзиром на то да и за међународну заједницу мора бити неприхватљиво да резултати етничког чишћења у 21. веку у Европи буду полазна тачка за изналежење неког политичког решења;

- Изворне надлежности подручја са специјалним статусом биле би уже од надлежности Аутономне заједнице српских општина, али би нужно требало да обухвате утицај на избор кадрова и структуру органа унутрашњих послова за дата подручја, правосуђе у првој инстанци, просвету, здравство, као и питања која задиру у област основних политичких и економских права;

- Споразумом може бити утврђено да подручја специјалног статуса поједине од ових надлежности врше у сарадњи са органима Аутономне заједнице српских општина, у складу са законима и другим прописима који важе у Покрајини;

В) успостављање посебног уговорног односа између Српске православне цркве и ПИС у Приштини;

- Овим уговором, који би требало да узме у обзир искуства из статуса Римокатоличке цркве у Италији, требало би да буде утврђена међународно валидна гаранција за објекте Српске православне цркве, црквене поседе и деловање Српске православне цркве на подручју Покрајине;

- Детаљи везани за преговарачку позицију по овом питању морају бити усаглашени са представницима Српске православне цркве.

Г) да у Уставу Аутономне покрајине Косово и Метохија буде предвиђена трајна гаранција за прокламовани повратак лица расељених са Косова и Метохије и њихових потомака на основу политичког решења усвојеног преговорима;

- Потребно је усвајање Закона о повратку на нивоу Покрајине, којим ће бити утврђене обавезе органа Аутономне покрајине Косово и Метохија, Аутономне заједнице српских општина и јединица локалне самоуправе у погледу повратка избеглих и интерно расељених лица;

- Потребно је на територији Аутономне заједнице српских општина на Косову и Метохији, обезбедити и гарантовати право и услове за одржив повратак за она прогнана лица са Косова и Метохије којима је онемогућен повратак у њихове домове у другим деловима Аутономне покрајине Косово и Метохија.

Д) резултат преговора мора да буде и стварање ефикасног правног и организационог механизма који би омогућио укључивање представника српског и другог неалбанског становништва у рад и одлучивање свих институција и органа власти Аутономне покрајине Косово и Метохија, а на начин да се онемогући било који облик мајоризације од стране албанских представника у тим институцијама и органима власти:

- Српска страна предлаже поделу Аутономне покрајине Косово и Метохија на неколико региона, од којих би један засебан представљала Аутономна заједница српских општина на Косову и Метохији;

- Српска страна предлаже формирање дводоме Скупштине Аутономне покрајине Косово и Метохија, у којој би горњи дом представљао Дом региона и верских заједница, а доњи дом би био Дом грађана;

У складу са овим предлогом, у Дому региона и верских заједница би сви региони и главне верске заједнице били равноправно заступљени, а у Дому грађана би српско и неалбанско становништво било заступљено у складу са гарантованим квотама и изборним резултатима;

Председавајући једног од два дома, као и потпредседник другог од два дома, требало би да буду представници српског и неалбанског становништва за које се изјасни већина представника изабраних из редова српског и неалбанског становништва у том дому;

Морају постојати ефикасни процедурални механизми који би онемогућили доношење одлука прегласавањем у питањима која директно задиру у надлежности Аутономне заједнице српских општина на Косову и Метохији и права српског и другог неалбанског становништва у Аутономној покрајини Косово и Метохија.

Ђ) имовинска питања морају да буду трајно решена у складу са важећим међународним конвенцијама, општеприхваћеним правним принципима и стандардима, а свакако ради успостављања правне сигурности и стабилног пословног и инвестиционог окружења на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија.

Е) ову политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини Влада усваја на предлог председника Републике Србије.

Краљевачки ДневИНк 18

Краљевачки Дани јоргована ускоро међународна манифестација?

СРЦЕ ДОВОЉНО ВЕЛИКО ЗА СВЕ

- Више од четврт века Софија Ћук де Гарофани бави се промоцијом српске традиције и културе у Француској, а француске у Србији. – Са традицијом дугом двадесет година Краљево заслужује да буде носилац међународних Дана јоргована

На простору између Сопоћана и Милешеве где је зачета српска средњовековна држава, и настала уметничка школа претеча венецијанске ренесансе, проживела је најраније детињство Софија Ћук де Гарофани, позната уметница, хуманиста и професор Академије примењених уметности у Паризу. Рођена у породици Србина из Лике Марка Ћука детињство је провела у хармоничној породици деде Вукосава Вуковића. По завршетку Другог светског рата краљев официр Марко Ћук одрекао се војне каријере и посветио породици, образовању и васпитању шесторо деце. Врло рано је Софија осетила да је средина у којој живи мала, па је на инсистирање мајке која је пре рата била учитељица, отпутовала у Италију да учи језик како би наставила изучавање спољне трговине. Сусрет са Мишелом де Гарофанијем на језеру Лаго ди Гарда у близини Вероне после шест месеци познанства крунисан је браком у који је Софија ступила са само деветнаест година. Венчањем у Француској, и богатством које је понела из породице, наставила је Софија да живи у Паризу који је био центар европске културе.

Софија дe Гарофани је, као дама из високих аристократских кругова предодређена да живи у дворском комплексу смештеном у Марн ла Валеу надомак Париза, имала могућност да упозна људе који су обележили политички и културни живот Француске и Европе. Међу њима су генерал Шарл де Гол, Франсоа Митеран и књижевница Симон де Бовоар, животна сапутница Жан-Пола Сартра.

Као почасни грађанин Париза, током четрдесет пет година проведених у Француској успела је да, после завршене Академије примењених уметности, постане и њен професор. Два пута је награђивана као успешна жена југословенске дијаспоре, али и успешна жена српске дијаспоре.

Прве дане ове године провела је у Србији, а њено присуство на Новогодишњој трци у Мрсаћу било је повод за разговор о досадшњем животу, али и неким плановима за будућност.

Жеља да измири генетске антагонизме и својој кћери и двојици синова приближи културу мајке, и све што је понела са простора Старе Рашке, утицала је да формира фондацију која се бави промоцијом српске културе у Француској, а на чијем челу се налази већ више од четврт века. Није тај посао у почетку био нимало лак јер је, како рече, Француска велика и авангардна земља, Французи познати као шовинисти, а жени која долази са простора мале нације потребно да првенствено опстане у једној француској аристократској породици. Успела је вођена немањићком идејом да се до равнотеже, боље него физичком снагом, стиже уз помоћ велике љубави и дипломатије. Ни сада, као ни раније, Французи о Србима нису имали другачије, поготово не негативно мишљење. Оно је, каже Софија де Гарофани, повремено било само резултат перверзне политике коју не треба поистовећивати са народом.

Као гостујући професор на светским универзитетима Софија Ћук де Гарофани држи предавања о развоју текстила кроз различите цивилизацијске епохе, а прва сазнања о томе добила је од своје мајке, једне од последњих учитељица ћилимарске школе у Сјеници. Знања је са успехом унела у професију и на париској Академији одбранила тезу са темом Савремена таписерија техником сјеничког ћилима.

И поред великих обавеза чест је гост у родном крају где се сваке друге године, преплитањем поезије и сликарства одржава бијенале француско-српске културе као својеврстан омаж краљу Урошу и Јелени Анжујској. Софијина идеја је да у овај пројекат укључи и Краљево, па очекује да би већ у априлу ове године краљевачки културни посленици могли своје стваралаштво да приближе француској публици.

Пре две године, у време када се у Краљеву одржавају традиционални Дани јоргована, у сличну манифестацију у Француској било је укључено седам париских општина. Софија верује да би Краљево, са двадесетогодишњом традицијом у овој области, требало  да буде носилац међународних дана јоргована. Идеја коју носи годинама у не тако далекој прошлости била је у Србији злоупотребљена од стране неодговорних појединаца, а јорговани као симбол вечите љубави и везе две земље оскрнављени. И поред дугогодишње традиције краљевачки Дани јоргована остали су само локална манифестација која заслужује много већу пажњу пре свега домаће, али и ностране јавности.

- То треба да се решава на државном нивоу. Ако су Французи претпрошле године одлучили да саде јорговане у најеминентнијем париском парку од 120 хектара, где је у дворцу боравила мадам Помпадур, онда треба и ова држава да схвати вредност традиције и културе која је толико деценија била анатемисана, а због чега сносимо погубне последице. Градоначелник Краљева, и тим који води културу овог града,

треба да Београду, који је слеп и глув, укаже на пример Француске и Париза. Они су давних година извршили децентрализацију културе за коју не постоји само Париз као главни град. Жеља нам је да култура не буде везана само за Београд, већ да буде равномерно развијана у свим деловима Србије – каже Софија де Гарофани.

Велики пут је превалила Софија да би из Париза стигла до Мрсаћа. Тако је још једном потврдила велики ентузијазам који не јењава већ тридесет година колико траје промоција српске културе у Француској и француске у Србији. Њен рад је у последње време усмерен ка буђењу свести градских моћника и формирању јасно дефинисаног става о настојању да се свету, без комплекса мале нације, покаже да Србија има традицију и културу. Све то обавеза је и због многих младих генерација које долазе.

И приликом прошлогодишње посете Краљеву, за време одржавања изложбе својих радова, Софија је била у ситуацији да се, по ко зна који пут, увери у стање у каквом се налази средњовековни замак Маглич.

- Поред толиких санџака на Балкану једини се одржао тамо где је настала средњовековна авангардна држава Србија чије су уметност и култура биле претече венецијанске ренесансе. Руина је резултат тога што Краљевчани и Београђани не знају да постоји уметност која је била претеча венецијанској ренесанси, а то је сопоћанско сликарство пре сликарства Паола Веронезеа. Бели анђео у Милешеви је био претеча Мона Лизи и нека космичка инспирација Леонарду да Винчију – објашњава де Гарофани.

Осим података о вредности и значају српске средњовековне културе градским челницима Софија упућује поруку да само великом љубављу, ентузијазмом и упорним радом могу допринети да она дође и до најудаљенијих поклоника. То би, верује она, допринело да се заустави пропадање чак и споменика као што су Сопоћани, иако су под заштитом Унеска.

Обавезе су Софију де Гарофани директно из Мрсаћа одвеле пут Париза. У Краљево ће доћи већ током следећег месеца како би са градским челницима прецизирала

учешће града у априлским Данима јоргована у Паризу. Отворена је, каже још на крају, за све идеје и пројекте који би могли да допринесу промоцији српске традиције и културе у свету. У будућности ће, због негативних искустава прошлости, бити мало опрезнија иако је, позивајући се на велику српску песникињу, спремна да срце поклони свима, али и да њој остане доста.