Краљевачки ДневИНк 14

СЛЕДИ ГОДИНА ОПТИМИЗМА

Поводом доласка Нове године и Божића граоначелник Драган Јовановић упутио је поруку грађанима Краљева

Минула 2012. година била је веома тешка година, година у којој су били избори на свим нивоима и година у којој смо се и као држава и као град сусрели са многобројним тешкоћама. Чека нас нова 2013. година за коју оптимистички могу рећи да се надам да ће бити много боља него протекла. Кад то кажем пре свега мислим на неколико ствари, пре свега на реализацију пројекта урбане регенерације који је вредан 18 милиона евра, затим на изградњу карго центра и премештање доброг дела робних резерви Републике Србије на подручје Лађеваца за које је од стране Републике Србије обезбеђена кредитна линија од преко 50 милиона евра. Оно што треба посебно нагласити је улазак Краљева у један нови однос према енергетици и оријентација на изградњу малих хидроелектрана.

Ово су само неке од ствари које гарантују да ћемо у 2013. години бити нешто више запослени него што смо били до сада, да ћемо ангажовати наше фирме, нашу грађевинску оперативу и да ће се број запослених у овом граду повећати. Планирамо да се у карго центру, а процес изградње ће трајати две и по до три године, запосли троцифрен број наших грађана.

Са великим оптимизмом улазимо у 2013. годину и ја желим овом приликом да свим грађанима Краљева пожелим срећну Нову годину и срећне Божићне празнике.

Према договору постигнутом приликом посете краљевачке делегације белоруском граду Гродно градоначелник Краљева Драган Јовановић и управник области Гродно Борис Михајлович Казељков путем видео линка пожелели су грађанима два братска града срећну Нову годину и Божићне празнике.

- Прошла су два месеца откако смо потписали Повељу о братимљењу града Гродно из Белорусије и града Краљева из Србије. Тиме су се потврдили изванредни односи између два братска народа. То је темељ на коме ћемо градити наше будуће односе. Сарадња између наших градова и народа већ се потврдила у области културе, уметности и спорта. Оно што је наша жеља је да ту сарадњу проширимо, сходно нашем договору, и на област образовања, науке и нарочито привреде.

У име Градске управе и свих грађана Краљева, и своје лично име, вама, породици, свим грађанима Гродног и читавом белоруском народу желим срећну Нову 2013. годину – рекао је Јовановић.

У новогодишњој поруци Краљевчанима управник области Гродно Борис Михајлович Казељков је потврдио задовољство досадашњом сарадњом са градом Краљевом и изразио жељу да се она, поред спорта и културе, прошири и на привреду.

- Највећа срећа за све грађане је срећа у породици, основ из кога проистиче сваки даљи напредак, па зато грађанима Краљева желим много успеха и среће у наступајућој години – поручио је Казељков.

Краљевачки ДневИНк 13

Изложба у Народном музеју

БЛИСТАВО И СТРАШНО

Изложба „Беким Фехмиу – богатство изгубљено у тишини“ посвећена животу једног од првих југословенских глумаца који је снимао у Холивуду и једном од већих холивудских глумаца у једном тренутку

Асоцијација Трентино за Балкан присутна је просторима Србије већ петнаестак година, а поред Краљева и Пећи има канцеларију и у Приједору. Све време покушава да на овим просторима пронађе заједничке тачке у смислу заједничког културног наслеђа како би се на један другачији начин радило на поновном уједињавању овог региона. Једна од тачака које на посебан начин повезују територије централне Србије, Косова и Метохије и Босне и Херцегодине је личност недавно трагично преминулог глумца Бекима Фехмиуа.

Аутономна покрајина Трентино са севера Италије финанисрала је организацију иложбе о животу истакнутог уметника под именом „Беким Фехмиу - богатство изгубљено у тишини“. Организаторка изложбе Невена Негојевић идеју о изложби поткрепљује препознатљивом етичком и моралном линијом која карактерише живот југословенског интернационалца који је рођен у Сарајеву, а живео у Београду и Призрену. Од краја осамдесетих година прошлог века, када су сви заронили у национализам, успео је да избегне морално срозавање и остао врло битна централна фигура о којој треба да се прича.

Документарна изложба прати уметников живот од најранијег детињства у Сарајеву и Призрену, преко школовања у Београду, до коначног повлачења из јавног живота Југослававије 1987. године.

- Изложба је подељена на три дела, детињство, каријеру и одлазак из јавности. Састоји се од фотографија, личних докумената и предмета, исечака из новина, а конципирана је тако да Беким сам о себи говори. Трудили смо се да буде што мање текста, и да у бројним интервјуима које је давао од 1961. до 2001. године пронађемо делове који тачно описују ситуацију која се појављује на фотографији – каже Негојевић.

Тако се поред фотографије на којој су Беким Фехмиу и амерички режисер Џон Хјустон на снимању филма Дезертер налази део интервјуа у коме уметник прича о сарадњи са Хјустоном током снимања овог филма. Поред чињенице да је тема изложбе Беким Фехмиу је и водич кроз изложбу и свој живот. Посетиоци тако имају изузетну прилику да виде како је размишљао током свих тих година и на који начин је посматрао ствари које му се дешавају.

- Добро се види тренутак када доживљава велико разочарење, кад се читав његово хоризонт и Југославија руши и запада у катастрофу која се десила. То се види кроз његове интервјуе, јер то врло емотивно доживљава и врло емотивно говори против тога. Негде се види његова трагедија, јер већ 1989. године види шта ће да се деси, да ће доћи до рата и говори о томе, јавно протествује, даје интервјуе, а нико се не обазире на то што говори. Када се све то дешава он у једном тренутку каже да је рођен у Југославији и све што је добро научио је у Југославији. Ако неком треба као такав ту је, ако не треба онда - збогом. То се и дешава зато што га у једном тренутку наша друштва нису требала таквог какав је био, а био је пре свега, космополита, један од првих југословенских глумаца који је снимао у Холивуду и један од већих холивудских глумаца у једном тренутку – објашњава Невена Негојевић.

Уметничка каријера Бекима Фехмиуа је врло занимљива. У Београд је дошао 1965. године да би уписао Академију за позориште, филм, радио и телевизију. Како сам каже стигао је као Албанчић из Призрена који осим превелике жеље да постане глумац није знао ни једне речи српског језика. Месецима се спремао покушавајући да савлада акценте који су му чинили непремостиву препреку.

Глумачки живот започео је уписом на Одсек глуме у класи професора Мате Милошевића. Као веома вредан и радан био је добар студент, а по завршетку студија постао стални члан Југословенског драмског позоришта у коме се није богзна колико истакао, јер је добијао углавном епизодне улоге. Незадовољан третманом полако се окреће филму и снима „Топле године“ у коме игра главну улогу. Када 1967. године Александар Павловић почиње снимање филма Скупљачи перја, а Беким Фехмиу добија главну улогу Белог Боре, даје отказ у позоришту и прелази у слободне уметнике.

После успеха на фестивалу у Кану, и кандидатуре за Оскара, Скупљачи перја Бекиму доносе светску славу, а први интерес за њега показују италијански режисери. Након телевизијеке емисије следи снимање филма Одисеј, а старије колеге сећају се Бекима као једног од ретких глумаца који су успели да митског јунака прикажу као човека, а не бога или натприродно биће. Његов Одисеј плаче, нервира се, једе, љути, а Беким је у сваком тренутку приземан у глуми.

Следећи велики корак у каријери Бекима Фехмиуа било је снимање филма Авантурист у Холивуду у који одлази 1969. године као први југословенски глумац. Био је то најскупљи продукцијски подухват тога времена сниман на 23 локације, у коме учествују 23 нације. За време снимања филма сусреће се са предрасудама о Југославији као запуштеној земљи у којој људи немају право на аутомобил, стан и слично, па покушава да се избори са њима. Настојања продуцената да му промене име, које није звучало довљно привлачно, остаће без успеха, јер је Беким поносан на своје које на албанском језику значи благослов. Имена са смисленим значењем имају и сва његова браћа и сестре. Није попустио ни у тренутку када му је предочено да ако не могу да промене име могу да промене главног глумца.

Иако је у филму остварио запажену улогу Авантурист није наишао на повољне критике стручњака. Дубоко уверен у стабилност земље из које долази, веома дисциплинован, радан, етички исправан, Беким Фехмиу није могао да на миру сачека крај телевизијске емисије током које му је било постављено питање како ће се понашати ако у Југославији избије рат.

Након неуспеха Авантуристе враћа се у Европу и све до 1974. године, када је доживео тешку саобраћану незгоду, снима филмове у Италији, Шпанији и Африци, углавном са италијанским режисерима. Након опоравка наставиће да се појављује у мање познатим филмовима све до 1987. године кад се враћа у Југословенско драмско позориште и у представи Мадам Колонтајн игра чак две улоге, Лењина и Стаљина. Током припрема изузетно је незадовољан слабом организацијом рада на представи коју ће напустити непосредно после премијере. Више се не појављује у јавности све до 2001. године када излази из штампе први део аутобиографије под називом „Блиставо и страшно“. У интервјуу поводом изласка књиге објасниће да је антиалбанска пропаганда у Србији постала до те мере застрашујућа да су се, поред разбијања прозора на продавницама Албанаца, дешавале и многе друге ружне ствари због којих је престао да глуми.

Последња кап, која је прелила чашу стрпљења, била је када је у дневној соби затекао сина Улиска који се истраумиран вратио из школе после прича о страхотама које су на Косову правили Албанци.

- Беким говори да неки људи нису хтели да причају са њим, неки су га гледали испод ока, неки покушали да му пруже подршку, а ни сами нису знали шта да кажу, јер је све било сумануто. Иако њега нико директно није повредио атмофера у којој је живео била је до те мере лоша да је видео шта ће да се деси, а нико не реагује на то. Сматрао је да се Југославија распала још 1989. године од када се не појављује у јавности, не даје интервјуе и не снима филмове – каже Негојевић.

Изузетак је последњи филм Џингис кан, снимљен у иностранству, након кога ће се заувек повући у усамљенички живот. Иако је аутобиографију написао још 1985. године први део је штампан тек 2001. Други део није хтео да објави због болести која га је до те мере обузела да је 2010. године извршио самоубиство. Ове године су син Уликс Фехмиу и супруга Бранка Петрић издали и други део књиге, баш онако како је то и беким наговештавао.

Сам назив књиге на идеалан начин описује блистав и фасцинантан живот Бекима Фехмиуа који је у једном тренутку постао врло трагичан.

Током припремања изложбе аутори су успоставили блиску сарадњу са Бранком Петрић која је све време била упућена у то како ће да изгледа, чиме ће да се бави и на које тачке живота уметника се ставља посебан акценат. Помогла је организацију уступањем породичних фотографија и личних ствари Бекима Фехмиуа. Поред личних предмета, шешира Белог Боре из Скупљача перја, колта и опасача из филма Дезертер са посветом екипе најбољем југословенском каубоју, посебно место заузима оригинални рукопис оба дела аутобиографије писаних краснописом.

- Најпотреснији је одлазак из каријере, разочарење оним што се дешава и новински интервјуи из 1987. и 89. и два из 2001. године. Начин на који говори о ономе што се десило је врло потресан и остаља најјачи утисак, а реченица „ако вам требам овакав какав сам... „ на најбољи начин одсликава оно што му се десило и због чега је одлучио да делује неделањем. Иако су појединци веровали да самоубиство има политичку позадину породица каже да оно није политички мотивисано. Иако тешко оболео Беким Фехмиу је био човек са чврстим ставом и јаком моћи одлучивања кроз цео живот. Полажући право на избор изабрао је како ће да живи, како ће да се влада, кад се нико није владао како треба, и на крају како ће да заврши живот. То је одлука, каже Невена Негојевић, коју морамо да поштујемо.

Изложба у Народном музеју биће отворена до 28. децембра.

Краљевачки ДневИНк 12

Дан мајке земље уз шумадијски чај

ПРАВО НА ДОБРУ, ЧИСТУ И ПРАВЕДНУ ХРАНУ

- Краљево један од пет градова у Србији у којима је ове године обележен Дан мајаке земље. - У ресторану „Буренце“ обележен уз шумадијски чај по рецептури „Ракије“ из Ракије

Дан Мајке Земље је манифестација која се обележава у целом свету 10. децембра, јер све више људи увиђа важност здраве и спорије прехране. Terra Madre је пројект Slow Food-a, непрофитне организације која је тoком више од двадесет година прерасла у покрет који данас броји више од 100.000 чланова, а чији је главни мото ,,Свако има право на добру, чисту и праведну храну“.

Terra Madre је уједно и пројект умрежавања малих произвођача, научника и кувара у сврху очувања прехрамбених производа произведених на традиционалан начин базиран на мудрости локалних заједница, а у складу с екосистемом који их окружује.

Еко гастрономски покрет Slow Food настао је у Италији 1986. године, а сада окупља око 150 земаља  и негује специфичну филозофију спорог уживања у храни, али и чувања традиције у исхрани и неговања еколошке свести, која подразумева изузетну бригу о начину производње хране. Настао је као одговор на Fast Food, револт против брзог и нездравог конзумирања хране и брзог живота савременог света , нестанка интереса људи за храну коју једу и нестанка локалних традиција у исхрани.

Покрет Slow Food подстиче споро и дуго уживање у храни, али и свест о сталној одговорности према храни и њеном пореклу, јер наши избори хране утичу на читаву планету, традицију и културу средина из које одређена храна потиче. Осим што треба да буде доброг укуса Спора храна мора да буде произведена тако да не угрожава животну средину и здравље људи. Од свог оснивања покрет је растао и гранао се најпре по Европи, а затим по целом свету. Скупови, конференције, семинари и разне манифестације одржавају се од Бразила и Кеније, до Јапана и САД. Интернационалне манифестације које покрет организује промовишу произвођаче хране који укусну храну узгајају на еколошки одговоран начин. Постоје и потпуно специјализоване манифестације - у градићу Бра у Италији одржава се Cheese фестивал који окупља произвођаче сира, занатлије и конзументе, а у италијанској луци Ђенова одржава се Slow Fish - изложба и презентација морске хране која подстиче одговорно и еколошки свесно уживање у храни из мора.

Лидер конвивијума Slow Food Гледић је „Ракија“ из Ракије, а власник Драгана Вељковић каже да се рад целе организације заснива на три основна принципа, добро, чисто и праведно.

- Добро значи да се храна прави од најквалитетнијих сорти воћа и намирница биљног и животињског порекла. Здраво значи да је сам процес производње здрав за околину и људе и да ради на добробит људи и животиња. Поштено значи да сви у ланцу роизводње буду добро плаћени, од произвођача на њиви који производи сировину до готовог производа и да цена буде повољана и коректран за купце, да се поштују права свих од радника и да нема искоришћавања деце у самом процесу производње – објашњава Драгана Вељовић.

Лидер конвивијума Slow Food Гледић је „Ракија“ из Ракије која производи ракију од аутохтоних сорти шљива, пре свега црвене шљиве Пожегаче. Осим тога бави се и заштитом црвене ранке, аутохтоне српске шљиве која је пред изумирањем, јер се све мање гаји. Узрок томе је мала родност и све мања исплативост у савременом начину производње ракије. Зато се улажу напори на подизању нових засада из разлога што је црвена ранка најбоља ракијска шљива. Али, намера заљубљеника у ову врсту је и заштита црвене ранке на светском нивоу како би била била препознатљива као искључиво српска шљива. У том циљу планира се формирање Президијума под покровитељством Slow Food организације.

- Када се направи Президијум, и та биљна врста буде заштићена као аутохтона српска шљива, у целом свету биће препозната као наша робна марка. Поред попуњавања апликације о географском пореклу морамо да образложимо због чега сматрамо да је црвена ранка баш српска шљива, да дамо доказ о томе, покажемо да није у масовној продукцији у Србији и да може да се очува као српска шљива. Услов је и да се докаже да могу да се обнове воћњаци и засади и да производња може бити одржива – каже Вељковић.

Поред пет чланова конвивијума постоји и удружење произвођача ракије од црвене ранке. Легитимитет причи о формирању Президијума дају и произвођачи ракије са Гледићких планина који листом ово пиће праве баш од црвене ранке. Процењује се да би читав процес морао да буде завршен до краја селедеће године, али има наговештаја да би до тога могло да дође и пре краја прве половине.

Slow Food организација сваке друге године организује у Торину сусрете произвођача хране који задовољавају основна три принципа. Међу 3000 излагача из 150 земаља света ове године се по други пут нашла „Ракија“ из Ракије са својим производима. На сајму, који је посетило више од 250 хиљада посетилаца, поред ракије из Ракије представљен је лесковачки ајвар, футошки купус, козји сир са Рудника и сир са Старе планине. Сајам је јединствена прилика за посетоце из целе Европе да на једном месту купе здраве и квалитетне традиционалне производе који нису доступни ширем кругу потрошача.

Посета сајму била је и прилика за успостављање контаката са другим произвођачима и размена искустава око формирања Президијума с обзиром на чињеницу да у Србији још није формиран ниједан. Осим производње хране активности организације реализују се и кроз различите едукативне радионице, рад са децом, младима и старима, као и кроз разговоре о здравом начину производње хране, обновљивим изворима енергије, штедњи хране и воде, бризи о људима који немају довољно хране и помоћи у време кад једни бацају док у Африци људи умиру од глади. Тако Slow Food организација постаје и политички покрет који се бори за бољу и чистију будућност.

Дан мајке земље се у целом свету обележава на различите начине. Обележавају га конвивијуми, појединци или удружења грађана у зависности од способности и могућности.

У Србији се ове године обележава на пет локација, Краљеву, Старој планини, Лесковцу, Футогу и Београду. Свако је на овај дан приказао своје произоде, с тим што је у Београду организована Slow Food вечера у ресторану „Фреска“ на којој су презентовани сви slow food производи из Србије, а сама прича представљена широј јавности.

- Други пут обележавамо Дан мајке земље. Пре две године смо у Гледићу организовали традиционално печење ракије и традиционални сеоски ручак у зимском периоду, уз купус, проју и кајмак. Ове године смо решили да промовишемо и Краљево, да кувамо ракију као шумадијски чај зато што је зима и време грејане ракије. Код нас се слатка ракија пије у мсецима који у називу имају слово Р, од септембра до априла, а децембар је право време за то. Решили смо да посетиоцима откријемо традиционални рецепт гледићке слатке ракије, односно шумадијског чаја. Ресторан „Буренце“ уступио нам је простор да, у традиционалном градском амбијенту, кувамо ракију и у сарадњи са њима ракијом, уз мезе од киселог купуса и разне туршије, почастимо Краљевчане – каже Драгана Вељковић.

Обележавању Дана мајке земље у Краљеву присуствовали су представници локалних власти, медија, разниих удружења, пролазници и гости из Италије.

Тајна шумадијског чаја

Шумадијски чај кува се од гледићке љуте ракије која се греје са водом и шећером. Две чаше љуте ракије разблаже се једном чашом воде, дода кашика шећера и стави да проври. У ракију се додаје шпиновани, или на плотни карамелизован, шећер да поправи боју.  Када ракија почне да ври дода се пола чаше воде и служи гостима. Ракија се пије врућа и не сме да се подгрева.

Краљевачки ДневИНк 11

Двери – Покрет за живот Србије

ПОЛИТИЧКО ЧУДО ИЛИ МАЛА РЕВОЛУЦИЈА

- Од тридесет шест одборника Двери у скупштинама десет општина и градова Србије њох двадесет у локалним парламентима Чачка и Краљева. - Двери апсолутни победник избора у дијаспори. - Иако су задовољни учинком својих одборника у локалним параламентима после првих сто дана истекло је стрпљење према новој власти.

На ђурђевданским изборима на српској политичкој сцени појавила се нова политичка снага, Двери – Покрет за живот Србије Иако је преме извештајима Радиодифузне агенције Србије ова странка имала најмању присутност у медијима, а по извештајима Агенције за борбу против корупције најмање финансија од свих учесника, изашла је самостално на изборе на свим нивоима, почев од локалних, преко покраијинских до републичких, али и на оне за председника Србије. У периоду до избора прикупљено је на десетине хиљада потписа подршке, организовано више стотина посланичких и одборничких кандидата, али и контрола гласачких кутија на хиљадама гласачких места. Цела организација изласка на изборе може се сматрати огромним подухватом који су Двери извеле на успешан начин.

Упркос неправилностима, које у Дверима отворено називају изборном крађом, званични податак о 4,34 посто гласова бирача, који су странци поклонили поверење на републичким изборим, сматрају политичким чудом и малом политичком револуцијом. О појави нове, а тако велике политичке снаге, која је самосталним изласком на изборе остварила тако значајан резултат, медији су, каже Бошко Обрадовић, један од оснивача Двери и члан Стерешинства као руководећег органа покрета, углавном ћутали. Ни шест месеци после избора нико из Двери није добио било какву понуду за интервју и објасни разлоге појављивања овакве снаге на политичкој сцени Србије. Никога, каже он, не интересује ко су 200 хиљада људи који су гласали за Двери, какви су планови странке и шта ће она даље радити. Све, верује Обрадовић, само показује колике су размере цензуре којој је подвргнуто српско новинарство.

- Нико нема интерес да се на политичкој сцени Србије појави неко нов, односно сви имају заједнички интерес да ту остану они који већ двадесет година не силазе са ње. Када све то узмете у обзир ми можемо бити изузетно задовољни првим изборним резултатима, али оно што желим да нагаласим јесте највећа изборна крађа у последњих двадесет година постојања српске политичке сцене. Ми смо урадили све што је до нас и пре избора указали да ће бити изборне крађе. У изборној ноћи открили смо крађу и наредних дана почели да износимо доказе, а тек после три, или четири, дана томе су се придружили Српска напредна странка, Демократска странка Србије и Савез војвођанских Мађара, али су врло брзо и одустали од својих тврдњи и борбе против изборне крађе – каже Обрадовић посебно иритиран изјавама актуелног председника Србије који је између два круга председничких избора обећао да ће истражити изборну крађу и казнити починиоце.

Ни шест месеци након избора нема никакве истраге, нити наговештаја о кажњавању оних који су прекрајали изборну вољу грађана. Између два круга председничких избора Двери су организовале низ протеста и протестних шетњи у градовима широм Србије. Последња је под називом „Траговима изборне крађе“ одржана у Београду, а било је присутно више од десет хиљада незадовољних грађана. То је, верује Бошко Обрадовић, пресудно утицало да Борис Тадић, прво у Београду а затим и другим деловима Србије, изгуби изборе у другом кругу.

- Можемо рећи да су Двери, борбом против изборне крађе и режима имеђу два круга председничких избора, пресудно допринеле паду Бориса Тадћа са власти, што сматрамо нашим великим резулатом. На крају тог процеса смо први урадили ствар која никоме до тада није пала на памет. Ушли смо у подруме Републичке изборне комисије и тражили да се уверимо у стање у бирачким врећама. Ту смо заправо доказали изборну крађу, јер смо утврдили да стање у записницима не одговара стању у бирачком материјалу – каже Обрадовић и објашњава да се у тим џаковима налазило и три пута више листића којима су грађани дали подршку Дверима од оног који је уписан у записнику.

Ако се томе дода и велики број неважећих листића, на којима је поред кандидата Двери било заокружено и име са неке друге изборне листе, са правом се сумња на намеру да таквих листића буде што више. На основу егзактних података поднета је кривична пријава против организоване криминалне групе која је осмислила и спровела изборну крађу. Шест месеци после избора та кривична пријава још стоји у некој фијоци тужилаштва.

Када се узму у обзир све те чињенице несумњиво може да се утврди да би ови који се данас представљају као борци против криминала и корупције, требало прво да истраже највећу могућу крађу, а то је сигурно изборна крађа. Ово питање Двери константно постављају највишим представницима власти уверени да органи државе који су конституисани на овај начин не могу да имају пуни легитимитет. Упркос свему, и чињеници да због тога Двери немају представнике у републичком и покрајинском парламенту, успели су да обезбеде довољан број одборничких места у десет скупштина општина и градова Србије. Од укупно тридесет шест одборника половина је у парламентима Чачка, Краљева, Љига, Пожеге и Ариља. На самој ивици цензуса били су Пријепоље и Ужице у коме су избори поништени после проглашења коначних резултата који су показивали да су Двери освојиле више од пет посто гласова бирача и тиме обезбедили три места у локалном парламенту. Са образложењем да гласови нису добро пребројани, после новог бројања Двери су остале испод црте која је означавала потребни број гласова за улазак у парламент.

Два најбоља резултата остварена су у Чачку и Краљеву. Двери су у Чачку овојиле 15, а у Краљеву 10 посто гласова бирача, и обезбедили 13 и седам места за одборнике, што потврђује да овај крај представља најјаче упориште странке у Србији, одакле ће се покрет ширити према другим деловима земље.

У девет локалних парламанта Двери су у опозицији, а у скупштини општине Бачка Паланка део владајуће коалиције. Иако се неки резултати у раду скупштине, и на руководећим местима у овој општини, виде указано поверење је и велики тест за читав покрет који треба да покаже да ли је способан да испуни сва обећања дата бирачима.

Мало је познато да су Двери у дијаспори оствариле бољи резултат од свих осталих странака учесница мајских избора. Десет посто укупно освојених гласова бирача из дијаспоре, 30 посто само у Чикагу, и укупна победа у још неколико градова, због малог броја гласова није могла битније да утиче на коначан успех. Иако су задовољни учинком својих одборника у локалним параламентима после првих сто дана кажу да је истекло стрпљење према новој власти.

- Желели смо да будемо политички коректни, дамо шансу да се конституишу сви органе нове власти и покаже каква је њена политика. Инсистирали смо да се она разликује од политике Бориса Тадића, а после сто дана видимо њен континуитет, и не видимо ништа ново. У Европску унију се иде по сваку, а у односу на Косово и Метохију, због стварања границе, ситуација је још гора. Потврђују се договори из Брисела, иако је Српска напредна странка пре избора говорила да ће поништити све договоре Борка Стефановића. Најављује се продаја Телекома, и ради исто што се радило у време Бориса Тадића, иако је СНС тада била против продаје овог предузећа. Са нове две милијарде евра дуга наставља се политика задуживања. У кључним стварима, које показују смер делатности, видимо наставак политике претходног режима. Уосталом две трећине нове чине представници старе власти. Од њих нисмо ни очекивати нешто ново, али смо чекивали да видимо шта је то ново што у власт уноси Српска напредна странка – каже Обрадовић.

Двери не могу да прихвате наставак политике претходне власти, па су интензивирале једну врсту критичког однос према новој са жељом да укажу на недопустив наставак оне која је била разлог зашто су људи у толиком броју на изборима указали поверење неким новим политичким снагама као што су Српска напредна странка и Двери.

Они који у поступцима нове власти виде континуитет поражене политике разочарани су до те мере да су недавно учествовали у протестима испред Владе Србије како би показали погубност пута према Европској унији и даљих преговора у Бриселу који ће се, како верују, завршити на штету Србије. Уз све Двери се, након последњих ослобађајућих пресуда, залажу за потпун прекид сарадње са хашким трибуналом.

- Ако нова власт по питању Европске уније, Косова и Хага не може да уради ништа ново онда то није никаква нова власт, већ наставак политике Бориса Тадића за коју грађани Србије нису гласали. Двери имају добро решење које би било добар почетак заустављања формирања и заокруживања нове државе на Балкану. Ако не можемо у потпуности да вратимо Косово и Метохију у састав Србије онда барем можемо да зауставимо стварање независне државе Косово. Прва ствар коју треба да уради једна озбиљна Влада Србије, када до њо дођемо, је да прекине било какве преговоре са приштинским режимом у Бриселу под патронатом Европске уније. Оно што је до сада договарано у Бриселу није било у корист српског народа на Косову и Метохији и државе Србије. Све што је Борко Стефановић испреговарао, и што сада наставља Дачић да преговара на нивоу две владе, а то значи две државе, јесте на штету српског народа на Косову и Метохији и српског народа у целини – каже Обрадовић уверен да Србија у Европској унији и Бриселу не може да има савезника, нити интерес да води преговоре.

Интерес Србије је да се, по прекиду преговора, проблем Косова и Метохије врати у Уједињене нације, одакле је измештен, и тамо наставе разговоре о коначном статусу уз подршку Русије и Кине као савезника које неће дозволити доношење било каквог решења које би штетило интересима српског народа и државе.

Други интерес је стриктна примена Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација која штити интересе државе Србије на Косову и Метохији, а предвиђа и повратак до 1000 српских полицајаца и војника на територију јужне покрајине. То ниједна власт до сада није тражила од Уједињених нација, а време је да затражи, верује Обрадовић. У таквим условима треба преиспитати положај Србије у међународним односима и проверити да ли у њима има савезника на које би земља могла да се ослони. До промене геополитичких околности, које би нам ишле на руку, требало би подржати српски народ на Косову и Метохији и институције школства, здравства и судства, да бисмо били спремни да се дугорочно боримо за повратак покрајине у пун суверенитете Србије. То једина исправна политика према Косову и Метохији.

- Друго предизборно обећање које је Српска напредна странка прекршила је да ће поништити договоре које је Борко Стефановић остварио у Бриселу. Зашто их нису поништили? Изговори су да то морају, јер су то преузете обавезе. У овом тренутку се пред Уставним судом Србије води поступак о неуставности тих преговора и договора Борка Стефановића. Зашто се не сачека одлука Уставног суда? Шта ако су ти договори антиуставни? Ко каже да држава мора да спроводи договоре некога кога нико није овластио? Он никада није имао мандат Скупштине Србије за те преговоре.

Имате и спомињање неке платформе која још није објављена, а Ивица Дачић већ трећи пут иде у Брисел на преговоре са Тачијем. Нема платформе, не зна се шта је наш наступ у преговорима, а Скупштина Србије није имала још ни једну седницу о Косову, као што ни Скуштина ни Влада Србије нису имале ниједну седницу о хашким пресудама које су се десиле – каже Бошко Обрадовић.                     – наставиће се -

Краљевачки ДневИНк 10

ПУЛС Србије Покрет за Краљево

СТОП ПОЛТРОНИСАЊУ

- Потписвање петиције којом би се затворио „случај Хаг“. - Преиспитати начин одлучивања о предлагању и додели највиших признања која додељује град

Двоструки аршини које Хашки трибунал примењује кад су у питању Срби и Србије повод су да ПУЛС Србије Покрет за Краљево позове Градски и Окружни одбор Српске наредне странке да, уколико има утицаја у својој централи, покрену потписивање петиције којом би се затворио „случај Хаг“, прекинула сарадња и замрзнули односи у преговорима са приштинским властима, поготово када постоје индиције да ће Харадинај постати председник владе Косова.

- Покрет за Краљево се залаже за заустављање свих активности које су везане за полтронисање званичницима Европске уније, јер се овде ради искључиво о феномену шаргарепа и батине захваљујући владајућим гарнитурама у последњих 20 година када смо доживели да Србија буде окарактерисана као држава која се не схата озбиљно, којој се не приступа озбиљно, која је једноставно држава без ауторитета – наводи председник Покрета за Краљево др Љубиша Јовашевић.

Наставак овакве политике могао би врло брзо да подстакне деструкционе процесе који би довели у питање статус Аутономне покрајине Војводине, а активности које сматра веома опасним испољавају се у Санџаку и крајњем југу Србије. Са друге стране решавање влашког питања још од 2002. године подгрева званична Руминија и њена православна црква, а озбиљне територијалне претензије према Србији, кад је у питању Димитровград, имају и Бугари. Повод за то је заштита наводно угрожене бугарске националне мањине која је према броју припадника минорна у Србији.

- Уколико један народ изгуби достојанство, не поштује себе, не штити и не уме да штити дипломатско, привредно, законски, финансијски, културно, па и научно своје интерсе, не може очекивати да га штити ни Брисел, ни Москва, ни Париз, ни Лондон, ни Њујорк. Ово је гранични период када можемо да се опаметимо, повучемо, преиспитамо и окренемо нови лист. Уколико то не урадимо овог народа у наредних 50 година неће бити – упозорава др Јовашевић.

Српско национално језгро чини шест милиона људи који живе у матичној држави. Срби ван Србије и Републике Српске утапају се у друге народе, јер немају генетског потенцијала да опстану ван матичне државе. Одлазак младих и школованих људи из земље, као и легализација производње генетски модификоване хране, која је врло спорна по питању стерилитета и потомства, што доказују озбиљне студије, ствара потенцијалну опасност од биолошког опстанка српског народа који би за педесет година могао да се сведе на једва милион и по.

- Такав један вакум у таквом временском процепу без потомства означава крај једне нације. Много већи народи и много организованије државе су нестајале и утапале се и нестајале. Говорим о биологији, популацији, опасностима са којима се сусрећемо. Ми смо у ратовима поражен народ, али мислим да смо доста тога платили, а и да смо били једини кривци, што је немогуће, мислим да би требало престати са самокажњавањем и полтронисањем, повлачењем, снисходљивим односом којим се фаворизју само личне позиције народних представника, а не државе – каже др Јовашевић.

Због свега треба зауставити сличне активности, сачекати, видети и рационално се понашати, а ако треба затегнути и трговати са односима и дипломатијом, а не прихватати оберучке све што се наложи.

Покрет за Краљево замера властима на начину кандидовања и додели најзначајнијих признања која додељује град. Подсећајући на време када се дошло у позицију да се заустави додела таквих диплома, због различитих интереса и уцена политичких чинилаца, поставља и питање ко је давао поједине предлоге и какви су све интереси били изражени.

- Покрет за Краљево тражи да се потпуно редефинишу награде, да не могу да их добију активни политичари, нити да предлагачи буду из групе представника политичких групација на власти и опозицији, већ само грађани и невладин сектор, под условом да не зависи од владе или политичких чинилаца, а да комисија која о томе одлучује буде стручна и добро процени да ли је неко заслужио такву награду – каже др Јовашевић.

Краљевачки ДневИНк 9

Идемо ја Славко, и кум Зоран из Загреба за Словенију. Ми пођосмо, а Зоран у Добови чека воз. Воз Турчин Акрополис, а како уђосмо у вагон, само стражари седе на клупама. Улази воз полако у станицу кад Туркиња избацила кроз купе гузицу оволику, а спавају још две. Кажем дај да видимо нешто да се уради, пусти мене. Кажем пусти Славко мене дугачак сам узећу ја. Он полагано поче да је пипа коленом по дупету. Иде, иде, иде и једва узе коверту. Било је 16 хиљада марака. Кажем што ниси узео све три ташне мајку ти... Силазимо у Добови, а Зоран нас чека. Заспао је у ауту, па га будим и кренемо. Од Добове према Загребу несмањеном брзином јури један ауто и не спушта гас. Кажем куме, јел видиш ово. Каже видим, али ми се не свиђа ни мало. Џукеле из Новог Сада не слушају. После једног правца из кривине изађе шлепер, а он смота БМВ и нагузи се на нас. Седео сам позади и пао, па осетим да ме све боли. Мене и Славка возе санитетом и замисли будалу. Лежи један човек на оном санитету, а вири му оволико пула (новчаник). Славко хоће да га одради. Кажем, видиш колико пара имамо, оћеш још пара. Довезу нас у болницу, а лежи други човек повређен у удесу. И њему вири новчаник, а Славко хоће да га узме. Кажем, јеси ли нормалан, знаш колико пара имамо. Један лекар Арап дође па га отера. Пита шта ме боли, а све ме боли.

Поделимо паре на три дела, по пет, и хиљаду за његов ауто. Како је дошао у салу сели су у собу и барбут. Кад смо после ишли за Италију ја му дајем лову на зајам. Вратио је поштено. То су те неке чудне дискусије.

Највише сам имао 250 хиљада марака. То је у то време било као сада око 350 хиљада евра. Много је то пара да је паметан човек био. Али, било је тешко сачувати. Треба целу ноћ да се коцка, па покер, барбут... Знаш ко је сачувао највише пара захваљујући мени? Кривоглави Владо Лабо.

***

Био сам више пута у затвору, а сада сам нигде. Немам стан и не станујем нигде, јер држава тако хоће.

Само два пута у животу поступио сам глупо, први пут кад сам трећој жени поклонио кућу и други пут кад сам се одјавио из стана у Кидричевој број 228 и пријавио на Баштованску 53 у Сијаћем пољу. То је кућа коју смо жена и ја купили од Веса Корњаче, па после реновирали. Знаш Веса? То је онај што је убио Ђекића код Ауто-мото друштва.

Нисам у контакту са братом који је остао у татином и мајчином стану одмах испод Супермаркета, тамо где је авион у Доситејевој улици. Израдили су ме 1993. године кад сам се вратио у Србију и питао шта је са станом. Сестра која живи у Београду каже бато, имала сам неких пара па смо откупили стан и преписала на Милета. Тако зову нашег буразера Драгана.

Кажем чекај, јел мајка била жива, могло је на њу да се препише. Брат је само чекао да се одјавим из стана и одмах ми је сложио полицију. Каже, он не станује овде и нема право приступа стану који је откупљен и води се на његово име, иако смо станарско право имали мајка, он и ја.

Жена је сама са сином, а и њега истера кад се напије. Да сам знао у Франкфурту да је толика пијандура никад се не бих женио. Ја сам ништа, немам никакав простор. Дођем код неког да преспавам, прекосутра код овога, код познаника и пријатеља, сваки дан мењам место. Ето то је тај чувени Бранко. Шта да им радиш? Своја крв се не пушта.

Тотални сам социјални случај. Имам 5400 динара месечно које подижем на пошти. Три дана можеш мало да се наједеш. Опет, има добрих људи који ме још воле. Има још таквих, не могу да грешим душу. Био бих скот кад бих рекао да их нема. Ево ту је Саво Радуловић. Захвалан сам за неке ствари што ми је помогао.

Ништа ми теже нема него кад знам у каквој сам лепоти живео и колико сам им помагао, шта сам све радио, а тако мучки да ми се врати, то је невероватно. Да сам нешто лоше направио па да ми кажу ако.

Мој живот ван закона је био добар и за мене, а и за њих, ако смо се добро разумели. Ако сам ја имао данас 20 хиљада марака они су имали десет хиљада, ако сам имао 5 они су имали три, а ја две. Никад их нисам одвајао, никада.

Тражио сам од општине помоћ колико за пут да одем у Топоницу на петнаестину дана да се мало одморим. Ако не ваља дају ми отпусну листу и ја се вратим у Краљево.

Не знам коме да се обратим. Могао сам да идем у центар, тамо где кувају клопу, али где после да перем судове. Можемо да кажемо да сам гладан и то дебело. По пет или шест дана не ставим ништа у уста. Некада сам имао у џепу много хиљада марака у кешу, а сад немам ни две жуте банке. У џепу имам само цигаре.

Знаш шта је младост. Нисам размишљао да ћу доћи у овакву ситуацију. То је она дискусија што ј... п... а није к... Постоји једна ствар кад размишљаш о местима где виски не кошта десет марона, него 70 или 90. Живело се на високој нози, јер сам имао. Али, било је буразеру ноћи, док нисам урадио нешто, које сам проводио по парковима. Кад је топло време изаберем клупу па узмем фурст, тако се зове она бела немачка кобасица, узмем сенфа и поједем, па сам миран. Био бих стварно кретен, и ван сваке памети, кад бих рекао да нисам био по хотелима кад је имало севга.

Зашто сам дозволио да дођем у овакву ситуацију и где сам погрешио? Не знам.

Дозволио сам да ме једна свиња стрпа оних првих пет година у затвор. То је био преломни тренутак у животу. Имао сам дивну жену коју су баба и деда, а био је поротник у суду, натерали да абортира у петом месецу трудноће.

Знаш која је моја највећа грешка? Колено ми јебе мајку. Има једно три године да не могу да потрчим. Човек сам који има златне руке, али јебо ти златне руке кад немаш ноге. То је проблем.

Нисам зависан од алкохола, бар мислим да нисам, али волим да попијем. Попијем по неку ракију, пробудим се у један сат ноћу. Аритмија чуке ме мало дрка, притисак и тако даље. Имам књижицу, идем код лекара, али све је то куплерај. Није то више оно што је било некада. Замисли, дођеш код неке фукаре и кажеш молим вас препишите ми лекове. Дођем у 1 или два сата, она може да препише за пет минта, а каже дођите у 7 сати увече. То су неке ствари због којих ова држава брзо пропада. Све док се татини синови и друштво пресвлаче и облаче биће тако. Једини који може нешто да уради у овој Србији тренутно је Николић. Имам сто посто поверења у гробара. Уколико за годину дана не ураде ништа треба усраним моткама да их бијемо. Сви који су били тврди радикали прешли су код њега. Све их знам до једнога. Знаш ко је највећиу даса по мени. Мисле да је луика, а он је човек. Јовашевић је најбољи даса по чему год хоћеш. Знам га још из времена кад је био лекар опште праксе. Овде ме је ушивао, имам један ожиљак. Чим он може да стави по две кутије цигара онда знај колико је сати.

***

Дошло је време да више нећу да идем лево или десно, него уђем у продавницу, узме пола кила хлеба и само прођем поред касе. Молим вас господине... Изволте личну карту. Нисам ја једини у таквој ситуацији. Сада да изађемо на улицу видећу да овај није  јео толико, овај није попио толико, овај није запалио цигару оволико, овај није запалио две цигаре пет дана. Шта ће да ми ураде објасни ми, кад те моли бата Бранко. До 8000 динара сене пише кривична пријава. Узми све до 8000. Ја нисам завршио права, али знам права одлично. Шта ће ми? Ја ћу да узмем само да поједем. Нећу да узмем ракију зато што је луксуз. Цигаре нећу да узмем зато што је луксуз. Нормално хлеб, кобасице и кисела вода. Отворим једну кутију цигара, узмем неколико и опет је вратим у раф. Да имам кад изађем да могу да пушим. Ја сам у Нишу месец дана био у самици без цигара, а за цигару бих дао и последње парче хлеба. Једва чекам кад ће да дође полиција и каже што ти украде. Нема дискусије.

Могао бих много тога да радим. И у мењачници би радио боље него неко други, али ни у бунилу ми не би дали да радим. Кад би неко рекао треба му стражар, па препоручли Бранка Шерифа питали би кога, оног робијаша. Дај, где њега, немој да ме зајебаваш. То је туто финито. Где он да чува нешто. Он не зна да 6000 пута боље имам да чувам него неко други.

Шта да радим, где да радим? Матор сам, нога ме боли. Могу да будем неки стражар и да чувам неки објекат. Како да ми помажу Јетула, или слични њему, кад су сви бивши бизнисмени пропали. Ту нема благе везе.

***

Краљевачки ДневИНк 8

Кажем Славко, ја нећу да идем. Ајде, немој да си п.. једна жива. И ми кренемо возом.  Крећемо рано, Верона, Тренто. У Тренту хватамо Аустријанца да би се вратили. Долази воз из Рима и ту се спаја да иде у Милано. И шта се дешава, брате мој добри. Воз је већ кренуо. Распоредили се ми и сели лево и десно. Пролазе ту неки, иду трте, мрте кад, шта се дешава. Главни ала (полицајац на железничкој станици) прати све. Ми нормално, као ја и ти, седимо у фотељи. И трећи нормално ту. Мора да буде троје у екипи, јер видиш, ово су врата од купеа. Овде је један морао да буде, а овде други, да онај из оног купеа и овај из овог купеа не би могли да виде шта се дешава. Улазим унутра и радим посао. Пођосмо кад кажем Славко, не дирај тог ту човека. Види човека да је пун ко брод. Кажем, немој да га дираш, остави га за крај. Кренули смо кроз треску (воз) разумеш. Ајде, ради овде, ради онде. Мени доста, али њима није доста. Има и друга екипа која ради, жабари који су отимачи. Жабар кад узме пулу (новчаник) не врати га поново ту, већ баци кроз прозор. Босанац кад ошљака врати педантно ту, а ти сад причај да ли си имао нешто у њему, или ниси. Шта се дешава? Љуби те бата Бранко. Видим ја гори треска и појављују се три екипе. Кажем брате, ово гори до бесвести. Ма, јок бре. Гори кад ти кажем до бесвести, буди сигуран да гори. Јок, каже он. Ајмо, каже ,да завршимо оног првог. Кад, двадесет километара пред Миланом стаде воз, а никада није стао. Кад стаде треска, видим ја двојицу чарџа (кондуктера) иду. Кажем на шатровачком иду чарџе, ајде да се набијемо негде у купе, да седнемо ко људи. А ми ко кретени стојимо на ходнику. Још воз није стао кад видим одозгоре иде један жут ко лисица, а онај други млађи завезао кошуљу и овде држи тридесетосмицу. Овај други носи педерушу, а она отворена. Само нас прођоше. Знаш оно помоћно седиште у вагону. Он тамо седне тамо, а ја кажем брате, але. Кажем але, готови смо, падамо, шта да радимо.

Имао сам неку танану летњу јакну пуну чекова, картица, свих пара на свету што има има ту. Не знам колико смо их обрадили у возу. Да смо избројали знали би.

Кад прођу он мени каже ја идем на овог жутог, овај нек иде на овог малог, а ти отварај прозор. Кажем нема проблема. Како пође на овога, а онај на онога, овај виче ферма (затвори) полиција. Воз иде 300 на сат, а ја бацим ону јакну напоље. Брате, кад почне да лебди она лова. Ко се ту омрсио, алал му вера.

Он мени каже овако, „фиљо ди путан, перке бутаре солди?“. Курвин сине, зашто бацаш паре кроз прозор? Ја кажем ио но, ђорнале. Кацо ђорнале, није ни он мутав.

Дешава се да наиђе неко из друге групе Италијана, Сицилијанци. Пита онај њега „ту Славо?“.

- Но, но Славо. Ио Сицилијано.

- А, Сицилијано.

А мали Славко каже гледај га мајку му ј..., ја га питам јел Србин, а он каже јок него Сицилијанац. Ја пушим цигару, а он каже испеци га са цигаром по руци. Прва пула (новчаник) који буде урадио некада негде је твој. Ја одма цигару на руку.

Ушла је полиција и покупила нас. У Милану је било лије (лисице) на леђа, па онда низ степенице где онај маршал италијански свира, масну браду има, а најопаснији за џеп. Свира гитару и само снима шта се ради. Било је то још осамдесет и неке године кад су владале Црвене бригаде. Где ћеш да бежиш? Откуд он зна да ли си ти криминалац, или из Црвених бригада. Пуца одмах. Тада смо добили по шест месеци. Протеривали су нас, али ти бациш оно решење на првој станици и а у п... материну.

***

На Пјацо домо у Милану купујемо рецимо мајице, индијска свила до јаја. Питам једнога колико кошта. Наш. Каже није ти то скупо, седам, осам хиљада лира. Кад ја, очи ми велике, знам да кошта 22 хиљаде у бутику, па кажем мајке ти, а он побеже. Толико кошта, а он ми рекао 8 хиљада.

Одемо после тога за Швицу, а из Швице у Француску. Држали смо Француску једно време. Тако смо се мало више зближили са њима, а они су ваљда били у бежанији тада. У Мецу смо радили дискусију 17 дана и нешто више. Све смо радили, техника и остало. Не знам колико кошта то, али смо продавали за 20 посто од цене у продавници. Кренемо на неку шему са њима горе, па видим да то нешто не иде, а овај се нешто курчи и каже зајеби то, идемо ми за Немачку. Кренемо, али нам се поквари аутомобил код Сарбрикена. Брате, ја сам видео да се мрзе Хрвати и Срби, али да се Французи у том кварту и Немци мрзе то је невероватна ствар. Нама се поквари ауто и сад овај питам на немачком, боже мајку да ти одговори. Овај мој каже Бранко, шта да радимо? Ма иди, кажем, у п... материну и ти и ауто, серем ти се у ауто, јебига, лево десно, кад онај један виче ти си из Југославије. Ја кажем, јесам. Па шта причате овде немачки, јесте ли нормални? Одакле знам, брате мој. И добро, поправи он то тамо нешто да ми можемо да идемо и дођосмо у Франкфурт.

Знали смо све те градове. Замисли у „Белом слону“ у Базелу. Швајцарска је највећа полицијска земља на свету. Сваки Швајцарац ради за полицију, то нек ти буде јасно. Дођемо у Франкфурт ја и Мугоша и шта се дешава? Швабе тешки ко змије. Ставио Шваба у џеп 30 марона, тачно је одредио колико му треба за суботу вече, попио једно четири азбаха, вечера, попије још једно четири пет пилса, и довиђења. Нема благе везе од посла. Можеш да зарадиш од Шпанца, глупог Југословена, Турчина, Грка, Португалца. Ови из Скандинавије су мало тешки. На острву нисам био.

***

Марковић је мртав, Ћента је мртав, Шошкићи су живи, Шок је мртав, Мугоша је жив... Никад нисам говорио да је мртав него да је упуцан са 16 карата дијаманта код њега на немачко аустријској граници кад је хтео да запали (побегне) из Немачке у. Али, извукао се.

Сви се ми ту налазимо у Франкфурту. Ту је био затвор за терористе са десет спратова. Звали смо га Хилтон. Вуковић се мало касније закачи са Мугошом напољу. Овај се пожалио Љубу (Земунцу), а Љубо му каже слушај ти, ухвати говна па упуцај. Овај покуша стварно тамо где је мајмун седео са Борисом Петковим, али му отму утоку. После Љубо одрадио Мома код католичке катедрале. Направи ту неку дискусију сачекушу и запуца за овим, али га не убије него рани. Онда Љуба набију мислећи да је он крив, пошто је ова свиња од мајмуна рекла да је он крив. Испред Апелационог суда жена му дода утоку и он бам, бам, бам...

Замисли кад је човек онолика људина буразеру отишао малтене сто метара до аута да би узео утоку. Увек је носио појас, а тада није носио појас. Ја му кажем једног дана 1986. године, слушај Љубо, који ти је к..., урадићу га ја. Ја ћу да га урадим, где може мене да препозна ако се мувам око њега. Само дођем и два комада у главу и довиђења, шта он има више да једе говна. Нека, каже, Бранко, а и Мугоша је нешто таласао, али добро, није битно. Слабо је то нешто одрадио.

Финале свих финала. Пре него што сам побегао за Југославију кажем Љубу, љуби те бата Бранко, ја ћу, твој брат, да ти одрадим то буди сигуран. Каже Бранко, нема проблема, ситна је он риба. Добро, кад је ситна, ситна.

***

Петнаест дана пре него што је Вуковић убио Љубу, Мугоша опет направи неко срање са Грком у Офенбаху. Долазимо ја, Љубо и он. Ја имам канађанку, а џепови исцепани намерно. Ту тридесетосмица, али је оволики метак за сачму. Није то ово, сачма буразеру. Ми тамо кад није га препознао онај глупак. Ајде као шатро да попијем нешто. Ја напоље, кад они кажу нема га. Ја после у Ријеци са женом кад у новинама кажу Љубомир Магаш ... Боже знаш ли шта је био тај човек? Кад се он појави Франкфурт је миран ко бубамара. Није ј... полицију кад га тресне, а она рука му је била сачувај боже. Јак бре, нижи је од мене, али је јак.

Знао сам га и раније, једну годину дана и нешто јаче.

Краљевачки ДневИНк 7

Историја српске и југословенске филателије у Народном музеју

ЧАРОБНА ПРИВЛАЧНОСТ ПОШТАНСКЕ МАРКЕ

После више од тридесет пет година, колико скупља поштанске марке, Краљевчанин Горан Суша приредио изложбу највреднијих примерака из богате колекције, са којима је освајао значајна признања на домаћим и међународним такмичењима филателиста

У време док још није било компјутера, интернета, друштвених мрежа и видео игара најмлађи Краљевчани су потребу за активностима у слободном времену задовољавали најчешће трчањем за лоптом. Али, било је и неких других, оних које су привлачиле за околину мало чудне ствари. Једна од њих биле су поштанске марке са писама која су представљала искључиви начин комуникације међу људима.

И док су већину дечака тих седамдесетих година прошлог века привлачиле сличице фудбалера и животиња из надалеко познате едиције „Животињско царство“ Горан Суша није могао да одвоји очи од оних шарених са писама. Поштанске марке су биле атрактивније, и од најраније младости привлачиле пажњу овог тинејџера. Са друге стране јавила се неодољива жеља за различитошћу од вршњака из улице.

Само годину дана по оснивању Друштва филателиста у Краљеву Горан се нашао међу страсним сакупљачима поштанских марака и доказаним познаваоцима ове области. Међу њима су били новинар Драги Петровић, професор краљевачке гимназије Крста Љубеновић, Танасије Штављанин и још неколико интелектуалаца који су основали друштво. Није у то време било лако доћи до најновијих издања марака, јер на шалтерима пошта никада није било целе серије какве су се могле набавити само у филателистичким друштвима.

- У почетку сам само скупљао марке, а касније, када сам тај хоби толико заволео, почео сам да се мало преданије бавим тиме и улазим озбиљније у читаву причу. Скупљао сам марке из одређене области, марке Кнежевине Србије, које су као збирке изузетно скупе, марке Краљевине Југославије. Оријентисао сам се на време послератне Југославије, после 1945. године, а онда се то проширило на неку тематску филателију и скупљање марака са темама као што су једрењаци, фудбал, животиње, биљке, спорт, олимпијаде, светска и европска првенства у атлетици и гимнастици. Људи су се углавном опредељивали за једну област да би могли да скупе издања из наше или других земаља – прича Горан

Готово десет година сакупљачког искуства имао је Горан пре него што је отишао на прву филателистичку изложбу у Београду, једну од оних на којима се излажу најзначајнији примерци колекција и освајају медаље.

Са излошком „Краљево – филателистичка традиција“ освојио је Горан Суша 2007. године прву бронзану медаљу. Са прошлогодишње Београдске филателистичке изложбе, прве од стварања самосталне Србије, вратио се са сребрном медаљом и правом да учествује на интернационалној изложби Србија ФИЛА 14. Учествовао је са истим излошком „Фудбалски савез Србије – 100 година фудбала у Србији“ и освојио сребрну медаљу, која има посебну вредност јер је добијена у веома јакој конкуренцији филателиста из више европских земаља, поред земаља окружења и оних из Чешке, Пољске, Мађарске, Бугарске, Турске, Шпаније.

Још од 1979. године, када је одржан такмичарски Југословенски фестивал омладинске филателије, осим две мање, није било значајнијих филателистичких изложби. Медаље са последње две националне изложбе, и жеља да Краљевчанима покаже изузетно вредне примерке збирке, утицала је на одлуку да Горан организује изложбу под називом „Историја српске и југословенске филателије“. У краљевачком Народном музеју изложене су марке Краљевине Србије, Краљевине Југославије, периода окупације и послератне Југославије, све до данашњих дана. Изложба представља пресек издања, и неких значајнијих серија, које у излазиле у то време, а представљени су и такмичарски излошци који су добили медаље на националним изложбама.

- Имамо једну витрину са три марке које су прве штампане на свету. То је црни пени енглеског издања из 1840. године, један чист примерак, једна жигосана марка црвеног пенија и једна са жигом Малтешког крста, уз блок издат поводом 150 година енглеског издања изласка прве марке на свету – каже Горан.

Вредност колекције одређује садржај марака које се у њој налазе. На аукцијама Српског филателистичког клуба, које се одржавају два пута годишње, заљубљеници у поштанске марке, у зависности од интересовања и финансијских могућности, размењују, продају и купују марке.

Најскупља марка на свету је, објашњава нам Суша, она са ликом енглеске краљице Викторије издата на Маурицијусу, која се зове Плави Маурицијус, а чија је вредност процењена на два и по до три милиона фунти. Постоји само шест сачуваних примерака ове марке, две на писмима, а остале појединачно. Један примерак је чист, а два жигосана и налазе се у приватним колекцијама. Вредност одређује управо тираж марке па оне штампане у Русији, изузев марака из периода царске Русије, немају посебну вредност јер се штампају у великом броју примерака.

Марке се обично издају поводом неког значајнијег датума или догађаја. Оне које учествују на изложбама треба, бар кад су у питању нова издања, да буду чисте и добро очуване. Исто важи и за старије, сем раритетних примерака који су очувани у ограничено малом броју. Интересантно је да је сачуван веома мали број писама са маркама које су штампане у Црној Гори док је била кнежевина, па је збирка ових марака изузетно вредна. Изузетно вредне збирке са овим маркама имају председник Одбојкашког савеза Србије Александар Боричић и Краљевчанин Пеђа Радовановић.

Док сакупљањем марака може да се бави свако, у зависности од спремности да уложи одређену количину новца, такмичарска филателија захтева далеко веће знање, и дубљи џеп, јер вредност појединих марака може да достигне и пар хиљада евра. Као једини краљевачки колекционар који се бави такмичарском филателијом Горан Суша показује фотокопију писма са три марке са жигом Карановца која је прошле године на аукцији продата за 3000 евра.

- Веома је тешко издвојити новац за филателију, поготово што смо у великој кризи. Вредне марке сам купио у срећна времена када су плате у Југославији износиле до 3000 марака, па сте могли да издвојете 500 марака од очеве плате. Ако су двоје у кући радили то је било и до 8000 марака, па сте могли 1000 да издвојите и купите марке – каже Суша.

Као културно-историјска преставка народа и нације битно је да марка оде у свет и да други упознају културу земље кроз детаље и мотиве из историје и културе народа.

Значајни краљевачки филателисти

Прву златну медаљу је у Краљево, још далеке 1937. године, донео познати апотекар Тодоровић који је учествовао на Земаљској филателистичкој изложби Краљевине Југославије одржаној у Београду. Иако је изложба била скроман, у односу на оно што се дешавало у европској и светској филателији, и нема података на основу којих је освојена медаљ, ипак је веома значајна за развој овог хобија у Краљеву.

Седамдесетих година пршлог века медаљу за збирку швајцарских медаља са националне изложбе у Краљево је донео Драги Петровић. Новинар Влада маровић Флегер донео је са Осме југословенске филателистичке изложбе залтну медаљу за збирку марака Лењин у 40 земаља света, а са девете по реду за класичну збирку марака Краљевине Југославије 1921-41.

За рад у филателији и помоћ у организацију две значајне изложбе сребрне медаље је добио и Краљевчанин Предраг Радовановић.

Српске марке код америчког председника

Успео сам, путем меила да ступим у контакт са колегом који се живи у Америци, Американцем који скупља марке Краљевине Југославије, Краљевине Србије и послератне Југославије. У својој збирци има веома важан историјски документ који сведочи да су председседнику Сједињених Америчких Држава Теодору Рузвелту 5. октобра 1944. године послате четири поштанске марке које је издала Краљеве војска у отаџбини. Марке је уручио поручник Рајачић који је исте године учествовао у спашавању америчких пилота који су пали на територију Србије.

Господин Вилијем Донован у том документу, који носи ознаку тајности америчке обавештајне службе, да марке председнику који је био страстан колекционар и филателиста, доноси поручник Рајачић. Документ је значајан по томе што се у тесксту на енглеском језики наводи да су припадници Краљеве војске у отаџбии спашавали америчке пилоте и да су четници учествовали у борби против окупатора, што је због политичких игара скривано од јавности.

Краљевачки ДневИНк 6

Постоји само једна дискусија, а то је где ја, ти, или неко разговарамо било шта. Ја имам и у неком другом граду одређен круг људи, ти у мом граду и нема дркања. То је оно да не малтретираш без разлога некога ко није јак. Буди сигуран да у животу неког нисам малтретирао.

У том граду имаш свој огроман круг пријатеља, али имаш и непријатеље, као и у свом граду. У неким градовима знаш да те цене, и то се види кад дође група из Краљева. Највише смо се слагали са Крагујевчанима. Са Чачанима не, зато што су најпичкастији град и од 100 посто града где би хтели да направе 95, а оних 5 посто им смета. Шта би нама требало да смета овде у Краљеву? Од пете године живим овде. Пио сам Бистрицу, а пио сам и Ибровачу.

***

Имам 64 године, а за све то време само ме један скот, и то мучки, одрадио. Био сам млад, тек 22 године. Долазим и питам га шта хоће, а он каже да ће нас Краљевчане да смири. Једно вече кренем кући, а „мариола“ испред мене. Један изнутра каже уђи, и ја уђем. Је ли, каже, где си ти? Ту сам увек био и бићу. Каже, сад ћу ја теби да покажем, а ја, можеш само тати и мами да показујеш, мени не, јер ја нисам од јуче. Колико сам само до тада туча пребацио преко главе.

Покушавам да блокирам ударац руком, он ми набије ногу у дијафрагму, а ја као говедо паднем доле. Он почне да ме удара ногама. Пође ми крв на нос, треба да се умијем, па ме пусти до умиваоника. Умивам се и кад сам се сагао, кад ми сложи једно три палице преко леђа. Ја онако бесан као рис кажем слушај, ј... ти пород, све што имаш живо и мртво баш због тога што... Устао сам и онда ме као затварају доле у подрум, а ујутру кажу иди. Који ћу им.

Пођем кући, а ономе кажем запамти, кад тад ћу да ти се осветим. Нађем се касније у Ријеци, у улици Максима Горког где су окружни суд и затвор, и видим његовог брата. Последњи пут сам га видео у Ријеци где је пребачен и касније убијен. Питам чији си, а он каже тог и тог полицајца из Краљева. Ухапсили га на Крку, где је био физички радник А, ти си, кажем. Далеко било ако би се светио. Сутрадан готово, оде човек. Ја после кажем овом педеру да сам му видео брата. Не интересује ме, каже он.

Војска је већ почела да купи све Србе. Ја сам имао срећу, имао сам кривичну, а не полицијску потерницу. Било је то кад је почео рат у Хрватској и кад сам побегао из Загреба испод ножа да ме не би заклали.

***

Моја прва жена је радила у полицији, а сада је у Жандармерији. То ми је најжалија дискусија, после пет година кад сам пао у затвор, што сам се са њом растао. Али, добро није ни битно.

Друга је радила на Интерном оделењу болнице у Краљеву, а сада је у Италији, и са њом имам сина. Трећа, коју сам упознао у Франкфурту, па сам се са њом спанђао и добио другог сина, сада живи у Краљеву.

***

Разведем се са другом женом 1982. године и запалим за Загреб, јер тамо имам кума Зорана који је мењао стан са покојним Загребом. Одем код њега тамо, близу хотела Београд, поседимо два три дана и ја запалим назад за Краљево. Покупим неке ствари, па се вратим горе. Наиђе једна екипа која је спремна да ради било шта. Кум остане у Загребу, а ја и мали Славко из Прњавора 1983. године одемо за Италију. Жена са којом је имао ћерку била је Аустријанка, а живели су у Инсбруку.

Нас троје, Славко и неки Дадо Турчин из Босне, али одличан човек, свуда смо били и крали. Виђао сам и неке Чачане, али и Краљевчани. Они су, ко и други Срби, мало чудна нација. Хоће лову, а неће да раде. Ако ја и ти направимо неку дискусију оће тал, али неће да раде.

Мојим очима сам гледао шта раде Талијани. Ставе црево у задњицу, пусте ваздух и пумпају, пумпају, пумпају човека док се не распадне. Краљевчани у иностранству нису били нека снага. У Милану сам срео покојног Љуба Земунца. Не да је био главни, него је био тата. Само смо се упознали. Пита, одакле си ти момче, а ја три године старији од њега. Ту Ћента, Дуги, Киклоп што га кокнуше на раскрсници у Милану. Пију само сокове, алкохол ништа. Били су много јаки људи.

Прво смо били у Милану, а онда треснемо и путујемо, Рим, Ђенова, Верона, Инсбрук, Швица, да би се радило. Станови и друга места, било је свега и свачега.

***

Долазимо ми у елитни кварт, али стварно елитни, у Франкфурту. До јаја. Дошли аутом и пасемо. Мрак, средњовековни замак али не стварно, него направљен. Идемо ја и Мугоша Црногорац из Титограда. Ако се сећаш, било је у новинама кад је упуцан са оних шеснаест, или седамнаест, карата дијаманата на аустријској граници. Каже ми, брате овде има нешто. Има нешто, али шта, ајде да видимо. Био сам виши од њега, па на скаку да би се он попео горе. Оде на терасу, па сиђе доле да ми отвори врата. Пре тога смо обишли целу зграду, мрак, нема светла, нема обезбеђење. Кажем, ајде ти Драги ради ту, а ја одох уз степенице. Кад човек одозго, вас ист, лос... Шта да радимо сада, леле. Ја кажем, Бака проваљени смо. Фрајер је горе, а видим да репетира пиштољ. Кажем, Бака излази, знаш где је Перо оставио ауто. Он брише лево, ја десно, кад онај запуца за нама мајку ј... Пуцао је, а ауто далеко паркиран.

Још је интересантнија ствар која ми се десила у Инсбруку. Био је један Мађар, наш другар. Опасан радник, али будала. Нисам срео већег клептомана од њега. Све ће да узме што види. Носи са собом свежањ старих кључева, јер Аустријанци користе старе кључеве. Једног дана дођемо до улазних врата у једну зграду. Видим да један човек ту нешто ради. Добар дан, добар дан, па уђемо и попнемо се на трећи спрат. Он узме један кључ, други па трећи и покушава да отвори врата. Како је отворио врата љуљну на нас нешто као мечка, а он збриса. Кажем, где ћу ја мајке ти га, а он каже, бежи замном. Па, где за тобом мајку ти, јеси ли нормалан. Не знам шта је било, неко куче, само мумла неки к...

***

Сада највећи штос. Идемо ја и Славко једног дана за Тренто, па горе за Енглеску, а тек изашли из ћорке. Били смо по пет месеци унутра. Папа нас помиловао за Божић 25. децембра, па можемо да идемо. Прво смо кренули за Инсбрук. Долази његова жена Ева Марија да нас покупи. Он има доживотну забрану уласка у Аустрију иако му жена и ћерка живе тамо.

Кад прођосмо оне гудуре она каже сад ћеш ти Бранко да видиш како се једе код нас. Кад, јебо те бог, он поче да је бије. Кажем, шта радиш то манијаче, јеси луд. Жена вози, а ти је удараш по глави. И то се заврши. Стигнемо а он каже, ево ти Бранко спавај. На зиду собе слика неке скаконице и Титова слика. Ја кажем мајку ти луду где нађе Титову слику.

Сутрадан каже, ајде Бранко да видиш кров пун злата. И стварно у центру где је црква све кровови од злата. Ту се ми нешто расталимо, па лево, десно куд који. Славко хоће да се вратимо мало за Италију. Био је 30. јули 1983. године, а ја хћу да се ватим у Краљеву, јер ми је сину рођендан 2. августа. Каже, ајде Бранко да радимо још вечерас. Имали смо пара, али знаш кад су широком дупету муда мера.

Краљевачки ДневИНк 5

ВОЗАЧИ СВЕ НЕРВОЗНИЈИ

Друга половина октобра почела је појачаном активношћу Краљевчана који су склони вршењу кривичних дела. Седмични статистички преглед стања јавне безбедности на подручју града за период од 15. до 21. октобра показује да се 26 суграђана одлучило на овај ризични корак. У евиденцији Полицијске управе остаће записано да је заведено 26 кривичних дела од којих се само једно сврстава у област привредног криминала. Осталих 25 припадају оној која се у полицијској терминологији зове општи криминал. Инспектори криминалистичке полиције успели су да открију починиоце једва трећине ових криминалних дела док се за онима који су учествовали у деветнаест преосталих и даље трага.

Када на територији града не би било туча готово да се не би могло говорити о нарушавању јавног реда и мира, барем у случајевима који су пријављени припадницима Полицијске управе. Током минуле недеље забележено их је четири.

Традиционално најкритичнија је област безбедности саобраћаја коју је у овом статистичком периоду обележило једанаест саобраћајних незгода, шест са повређеним лицима и пет само са материјалном штетом. Повреде седам особа оцењене су као лакше, а укупна материјална штета премашила је пола милиона динара. Карактеристика овог периода је и за трећину већи број прекршаја у области безбедности саобраћаја који је премашио 350. Није познато да ли је то резултат веће недисциплине возача, или ревносније активности припадника саобраћајне полиције.

Слику о укупном стању безбедности унеколико побољшава податак да није евидентиран ниједан пожар.

У Краљеву, у улици Чибуковачких партизана, у породичној кући, 20. октобра око 21,40 часова, пронађено је беживотно тело Јагоде Пиловић (1949).

Увиђај је извршио истражни судија Вишег суда у присуству заменика Вишег јавног тужиоца и припадника Одељења криминалистичке полиције из Краљева.

По налогу истражног судије Вишег суда у Краљеву извршена је обдукција тела покојне, а истрази су се прикључиле специјализована екипа Националног криминалистичко – техничког центра Министарства унутрашњих послова Републике Србије.

Након извршене обдукције и налаза екипе Националног криминалистичко – техничког центра утврђено је да је смрт насилна и да се ради о кривичном делу тешко убиство које је извршено у периоду од 17. до 20. октобра. 

Припадници Полицијске управе Краљево интензивно раде на расветљавању свих околности везаних за извршење овог кривичног дела.

Расветљена три убиства

Полиција у Краљеву расветила убиство Јагоде Пиловић у насељу Чибуковац. Њу је убио њен рођак Дарко Пиловић, који је и 2010. починио двоструко убиство у селу Липница код Чачка.

Припадници Полицијске управе у Краљеву расветлили су убиство 63-годишње Јагоде Пиловић из насеља Чибуковац почињено у четвртак 17.октобра.

За тешко кривично дело убиство из користољубља окривљен  је њен рођак, Дарко Пиловић (1988) из села Самаила, који се тренутно налази у притворској јединици у Чачку.

Дарко Пиловић се, уз још двојицу осумњичених Тешић Радослава и Тешић Недељка који су такође већ ухапшени, терети и за двоструко убиство у селу Липница код Чачка, почињено још 2010. године.

Припадници полицијских управа у Чачку и Краљеву заједно раде на расветљавању свих чињеница око ових тешких злочина.

Чачак – Дуготрајним оперативним радом чачанска полиција расветлила је двоструко убиство извршено крајем априла 2010. године у оближњем селу Липници.

Идентификоване су и слободе лишене три особе под сумњом да су на подмукао и свиреп начин починиле тешко убиство: Дарко Пиловић (24) из Самаила код Краљева, Недељко Тешић (31) из Кумана у општини Нови Бечеј и Радослав Тешић (33) из Горичана код Чачка, саопштила је јуче по подне Полицијска управа у Чачку.

У саопштењу се наводи да су осумњичени, у вечерњим сатима, у Липници усмртили Милоја Остојића и Дејана Коловића а беживотна тела пронађена су неколико дана након убиства. Остојић је убијен с два метка калибра 7,65 мм и ударцем секиром у главу док је Коловић, који је такође усмрћен ударцем секиром у главу, имао и видне повреде по глави и телу задате тупим предметом и ножем.

Мотив овог убиства је највероватније новац, а према првим сазнањима истраге било је припремано и у њему су учествовала сва тројица осумњичених.

Такође, основано се сумња да су Дарко Пиловић, Недељко и Радослав Тешић, у селима на подручју града Чачка извршили 30 кривичних дела крађа и тешка крађа. Полиција је осумњиченима одредила меру задржавања и они ће, уз кривичну пријаву, бити приведени надлежном истражном судији – наведено је у саопштењу ПУ.

Дејан Коловић (33) и његов ујак Милоје Остојић (59), који су годинама живели у истом домаћинству у подјеличком селу Липници, пронађени су мртви 29. априла 2010. године. Тела је, нешто пре поднева, открио сусед Радиша Гавриловић и обавестио другог комшију.

Лешеви су били стари неколико дана, један је пронађен у дворишту, други десетину метара даље, у воћњаку испод куће.

Суседи наводе да су сестрић и ујак били људи за пример, изузетно вредни и повучени. После смрти Милојевих родитеља остали су сами у домаћинству пошто се ниједан нису женили. Милоје је својевремено радио у „Бетоњерци” и у Ираку, док се Дејан бавио само земљорадњом.

Кад му се мајка преудала Дејан је имао само четири године и још тада је изабрао да живи код ујака и бабе. Остојић и Коловић имали су око осам хектара земље и пуну стају стоке, сами су музли краве и предавали млеко.

Ово је био један од најтежих случајева с којим су се суочили полицијски инспектори у Чачку, јер нико ништа није ни чуо ни видео. Током потраге, обавили су разговоре са више од 500 лица из Липнице и бројних околних села од којих је 200 било под сумњом, док је чак 97 особа испитивано на полиграфу у вези овог случаја.

Клупко је почело да се одмотава последњих месеци кад су тројица осумњичених починили чак 25 провала и крађа у краљевачком и 12 у чачанском крају а инспектори су, упорно упоређујући трагове из више стотина кривичних дела разних починилаца, успели да склопе мозаик.

Како смо сазнали, тројица осумњичених детаљно су описали у полицији на који начин је почињено недело у Липници.

Иначе, на подручју Вишег, раније Окружног суда у Чачку, од почетка овог века убијено је 39 мештана, почев од нехатне пуцњаве у лову до обрачуна међу криминалцима.

После овог хапшења, сада само два случаја остају нерасветљена: убиство Магде Милошевић (1937) чији леш је пронађен 5. октобра 2003. године у њеном стану у Чачку, и убиство Драгана Ћука (33) из Горњег Милановца, чије тело је 1. априла 2005. године извађено из Западне Мораве.

Полицајци, иначе, имају сазнања ко је убио Магду Милошевић, али нису обезбедили довољно доказа за излазак на суд, док се на случају Ћука и даље ради.

Припадници криминалистичке полиције из Врњачке Бање расветлили су тешке крађе извршене у ноћи између 15. и 16. октобра у Врњачкој Бањи.

Због основа сумње да је извршио више кривичних дела тешка крађа полицијски службеници су лишили слободе и задржали до 48 сати Горана Р.(1978) из Зајечара.

Сумња се да је Горан Р. у Улици Велибора Марковића, уз употребу чекића и металног пајсера, развалио катанце на улазним вратима и обио две продавнице мешовите робе одакле је отуђио прехрамбене производе, козметику и новац све у вредности од око

200 000 динара.

Полицијски службеници ће након истека задржавања, уз кривичну пријаву, привести Горана Р.  истражном судији Основног суда у Краљеву.

Краљевачки ДневИНк 4

Беседа градоначелника Драгана Јовановића

Гробље стрељаних 1941.

14. октобар 2012.

            Дуже од седам деценија, од октобра нема важнијег и тужнијег месеца у Краљеву. Октобра 1941. године под Грдичким брдом ископана је гробница, жива рана града на Ибру.

            У њој је закопано хиљаде Краљевчана и несрећника који су, бежећи од прогонитеља, уточиште нашли између Ибра и Мораве. Овде их је, међутим, сустигао куршум који још увек лута и тражи жртву.

            Зна ли нишанџија у шта погађа када промаши мету? У ону незацељену, живу, рану која се отвара и на његовом телу.

            У ону која не зараста.

            Нишанећи у другога, убилац, заправо, циља и у своје груди. Метак увек погађа двојицу. Оног коме је намењен и оног који повлачи обарач.

            Нацисти су у октобру 1941. под Грдичком косом бесомучно пуцали у Краљевчане и избеглице. Смртно су ранили две, три… хиљаде људи. Још их пребрајамо. Није лако избројати мртве.

            Смрт је варљива. Не умире онај ко остави за собом порода. Овде се одувек сабирало срцем, па је и збир убијених - несамерљив.

            Изговорио је, већ, врли писац да жртве нису жртве, већ само страдали, ако нема потомока. Ако нема оних који ће их спомињати, помолити се за њихову душу. Тај се и запитао: „Уистину, колика је ова, или нека друга жртва, ако је потомци нису свесни. Памтимо ли? Или се само присећамо...“

            Исус Христос, Бог наш прштања и љубави заповеда: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас проклињу, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и прогоне...“

            Разуме се да је то тешко нама оваквим какви јесмо који не љубимо ни пријатеље, ни најближе своје, заборављајући да је мржња рана која разједа нашу и душе наших ближњих.

            Требало би мрзети зло у грешнику, не грешника, злочин, не злочинца.

Божјег Сина разапели су на Голготи, Краљево је разапето овде, под страдалним, Грдичким брегом. То страшно место морамо и поштовати и волети. То страшно место јесте најчвршћи камен у темељу Краљево. И доњег и горњег града.

           

            Нека је лака земља страдалницима који овде почивају.

            Нека живи Краљево.